Кисинџеровим путем

Међународна политика је попут стакларске радње у којој се актери могу понашати као неспретни слонови, али и као спретне веверице. У првом случају су штете по глобалну стабилност сасвим извесне, у другом користи могу бити значајне.
Највеће жртве глобалних нестабилности су поједини региони и народи, јер када се велики споре, мали страдају. За то је најбољи пример управо политичка историја Балкана чију су судбину најчешће кројили дипломатски "слонови" у њиховим међусобним надјачавањима.

Стога је историја Балкана и балканских народа веома често "ломљена преко колена", рецимо приликом распада СФРЈ, када је међународна заједница својим трапавим корацима само погоршавала ситуацију и сужавала простор за мирно решење кризе. Последице су биле трагичне, јер је недостатак стратегије међународне заједнице, комбинован са подивљалим шовинизмима балканских народа, резултирао правом експлозијом насиља.

Уколико смо спремни да учимо на грешкама, слични сценарио не би требало да поновимо када је реч о решавању статуса Косова и Метохије. Другим речима, косметски чвор се не може ваљано разрешити сировом силом политичких "слонова" који иза себе остављају пустош, већ само спретношћу и памећу дипломатских "веверица" које иза себе остављају трајна и стабилна решења.

У том контексту сагледана, тренутна америчка спољна политика - будући да је једнострана - пати од мањка флексибилности и креативних решења, и то не само када је реч о Косову и Метохији, већ једнако тако и на Блиском и Далеком истоку. Није то мишљење само нас заинтересованих и директно погођених тим конфликтима, попут Срба или Ирачана, већ је то и мишљење еминентних америчких дипломатских ауторитета.

Недавно су, "Политика" је то пренела, тројица бивших америчких високих функционера - Хенри Кисинџер, Збигњев Бжежински и Брент Скоукрофт - у једној телевизијској емисији критиковали ригидност и ароганцију тренутног америчког спољнополитичког курса који сматра да се ствари могу решити простом силом.

Уважавајући сву тројицу врсних дипломата, ипак нам је најзанимљивије оно што је рекао Кисинџер, за кога је позната италијанска новинарка Оријана Фалачи својевремено рекла да је на врхунцу снаге "држао свет у неизвесности као да су сви људи његови студенти на Харварду".

Кисинџер је анализирајући глобални тренутак међународне политике у поменутој емисији рекао да "Америка, навикла на проблеме за које је сматрала да се могу решити у одређеном року, сада улази у дуг период прилагођавања изазовима који немају јасну крајњу тачку".

У тим је речима садржана срж тзв. Кисинџерове доктрине коју је овај врсни дипломата практиковао током читаве каријере. Једноставно говорећи, а што је приметила и Фалачијева, "неизвесност" и "прилагођавање" су кључне речи Кисинџерове доктрине, што значи да нема унапред задатих решења и унапред задатих рокова за решавање кризних ситуација, већ је све могуће само ако ће довести до стабилних, трајних и конструктивних политичких односа.

Колико је то далеко од данашњег америчког спољнополитичког курса, склоног да као у случају Космета, унапред зацрта решење које би се имало усвојити и да унапред одреди рокове за усвајање тог "спонтаног" решења, обесмишљавајући тиме сваке преговоре - можемо одмах уочити.

За разлику од садашње "програмиране" и "форсирајуће" америчке дипломатије, Кисинџер је обнављајући традицију метерниковске и бизмарковске "уметности могућег" своје дипломатске активности спроводио лагано, неприметно, спонтано и што је још важније - ефикасно.

Иза њега ће остати неколико потпуно обављених "немогућих мисија", попут нормализације до тада напетих односа између САД и Кине, релаксације тада урушених хладноратовских односа између САД и СССР-а и реализације међу овим државама важних споразума о ограничењу наоружања САЛТ-1 и ограничењу броја стратешких ракета тзв. АБМ-уговора.

Насупрот томе, садашња америчка администрација не само да није даље реализовала планове о смањењу стратешког наоружања, већ није испунила ни све оно што је претходно потписано и планирано, изазивајући уз све то подозрење Русије плановима о антиракетном штиту у Европи, да би Москва узвратила истом тврдоглавошћу по питању многих других међународних проблема - између осталог и статуса Косова и Метохије.

Тако да је, што нас Србе највише занима, процес решавања статуса Косова и Метохије већ дуго у ћорсокаку. Стога ће свим актерима косметског чвора, и великим и малим, бити потребно нешто од оне "кисинџеровске" памети и вештине, ако се уопште проблем Космета мисли решавати у оквирима легалног међународног поретка (првенствено Савета безбедности УН), искључујући све једностраности и унилатералне актове.

А та кисинџеровска памет каже да ништа није извесно, ни готово, па тако ни нека тобож већ готова независност Космета, већ је све отворено (па и могућа подела покрајине којом би кисело биле задовољне обе стране) и неизвесно.

Стога је да би се ствари решиле потребно преговарати, а да би то било могуће, треба одбацити сва програмирана решења и програмиране рокове, остављајући простор за решења која ће наметнути сам живот својом простом логиком.