Суверени Силенд

Желите сопствену државу – да имате своју заставу, химну, свој новац, поштанске марке, пасоше... Ако вам то заиста треба, реализација и није толико немогућа мисија, колико се на први поглед чини.

Неопходно је, за почетак, да имате своју територију (није битно колику) и њено стално становништво (број такође неважан). Затим владу (сами одлучујете каква ће бити) и, на крају – та ваша влада мора бити у стању да успостави неку врсту односа са другим државама.

Ако сте начинили ове прве кораке, треба да прокламујете независност. То је довољно, јер „политичко постојање једне државе је независно од признања других држава”, каже прва реченица члана три Конвенције из Монтевидеа (1933), која је део међународног права за ову област.

Овим сте већ у повећем друштву у којем су Република Вангамона, Таволара, Себорга, Ладонија, Арамоана, Акзивлад, Кнежевина Силенд и на десетине других.

Ако хоћете баш прави статус, треба да напишете кратко писмо генералном секретару УН у којем захтевате чланство. Он ће то проследити Савету безбедности, а ако ваш случај буде увршћен у дневни ред, Савет ће га проследити Генералној скупштини, која двотрећинском већином треба да се изјасни да ли сте „мирољубива држава”, која може да испуњава обавезе из Повеље УН.

За последња два корака су вам потребни време – и прави пријатељи. Али, ако их немате, није баш обавезно да будете у УН и да тиме, између осталог, стекнете право да са својом заставом продефилујете на церемонији отварања Олимпијаде.

Ево и једног примера који показује како је право у исто време и доследно и растегљиво, већ према потреби, при чему све не мора да буде предмет „високе политике”. Реч је о „Кнежевини Силенд” (,,Principality of Sealand”).

За „суверену кнежевину” прогласила се 1967. Можда то не би било повод за ову причу да није у питању метална поморска платформа од 400 квадратних метара коју су Британци, као истурену базу противваздушне одбране од Немаца, током Другог светског рата поставили у међународним водама, да би је напустили 1956.

Напуштена је била до 1966, кад ју је „окупирао” Рој Бејтс, бивши мајор британске војске и власник пиратске радио-станице. Заузео је да би ван британске јурисдикције емитовао свој програм, али су му, годину дана касније, на памет пале друге идеје.

Консултујући се пре тога са вештим адвокатима, Бејтс 1967. проглашава платформу за ,,Кнежевину Силенд”, себе за њеног принца, а остале чланове породице и сараднике за поданике нове суверене државе.

Кад је британска морнарица, подстакнута публицитетом који су добила дешавања на њеној имовини, одлучила да ствар испита на лицу места „гарда” Кнежевине је припуцала. Пошто су Британци истински легалисти, потегнут је суд.

Е, ту је дошло до обрта. Суд је пресудио да је платформа у међународним водама, дакле ван надлежности Уједињеног Краљевства. Пошто тамо није било никог, могла је да буде насељена, па и проглашена за државу.

Не дуго потом, Силенд је повео и одбрамбени рат: једна група Холанђана, предвођена једним немачким бизнисменом, заузела је платформу намеравајући да је искористи у пословне сврхе. Рој је у том моменту био у Британији, где је ангажовао сопствену екипу и успешно окончао борбу за ослобођење. Холанђани и Немац су проглашени ратним заробљеницима, па су за њихово пуштање морале да буду ангажоване и дипломатије, што је онда био нови аргумент за тврдњу како је Силенд на овај начин стекао „де факто” међународно признање.

„У последњих 15 година ми смо успели да консолидујемо нашу земљу, посвећујући се унутрашњим питањима; данас имамо развијену индустријску базу, становништво се увећава, а администрација је кадра да опслужује како резиденте, тако и наше везе са светом”, констатовано је у брошури Кнежевине Силенд на конгресу „микродржава” одржаном 2002.

Предочена је и званична статистика: број становника – 27, стопа прираста 0 одсто, стопа миграције – 28 процената; националност – Силендери, радна снага – 22; БНП – 600.000 долара, незапосленост – 0 одсто...

Пошто је у међународним водама „територија” Силенда једно време била је коришћена и као станица за пиратски интернет-саобраћај. Главни приходи данас су међутим од продаје титула – за само тридесетак долара можете преко Интернета поручити урамљену китњасту потврду да сте лорд, лејди, барон или бароница „од Силенда”. Приходи су и од поштанских марака и сувенира. Једно време уносни су били и пасоши, али су сви повучени кад су почели масовно да их фалсификују – у једном моменту било их је чак 150.000.

Велики пожар 2005. умало је сасвим уништио целу Кнежевину, али је обнова била успешна. Принц Рој (данас у 85. години) у међувремену се преселио у Британију, где проводи већи део времена, и крунски принц Мајкл (56) лане су кнежевину понудили на продају – процењена је на око 700.000 долара – али купца још нема...