Осећање захвалности

Иако је осећање захвалности дуго било занемаривано, резултати истраживања вршених у последњих петнаестак година показали су да је захвалност веома важно осећање, чврсто повезано с доживљајем личне испуњености и задовољства животом.

Људи осећају захвалност након што им је неко други помогао да остваре неку своју важну жељу или да заштите неку своју високу вредност. Људи по правилу не осећају захвалност зато што је неко извршио своју дужност, него када је учинио нешто што нити је морао, нити био дужан да учини, већ је то учинио на основу своје одлуке и слободне воље. Зато дату услугу доживљавају као дар, поклон.

Иако се захвалност најчешће осећа према другим људима, људи могу бити захвални и Богу или вишој сили. Идеја захвалности једна је од централних идеја не само у хришћанству, већ и у другим религијама.

Реч захвалност долази од „хвала за”. Слично је и са речима за захвалност у другим језицима. Тако је, на пример, енглеска реч gratitude изведена из латинског gratia – хвала.

У односу на то колико често осећају захвалност према другима, људи могу да се поделе у више категорија, од често захвалних до незахвалних. Да би се мерила ова различитост направљени су психолошки тестови, а затим су разне склоности доживљавању захвалности упоређене с разним другим особинама. Тако је утврђено да су људи који чешће осећају захвалност знатно здравији и психички и физички. Они и дуже спавају, мање су склони депресији, отпорнији су на стресове, успешније се хватају укоштац с проблемима, више прихватају себе, имају развијену емпатију, дарежљивији су и спремнији да помогну. Резултати неких истраживања чак су потврдили да је најјача повезаност нечијег субјективног осећања благостања управо са склоношћу те особе да буде захвална.

Како је могуће да је једно овакво осећање толико благотворно? Верујемо због тога што га повезујемо с љубављу: захвалност је осећање које настаје као реакција на примање туђе љубави. Исти гест се на једном нивоу доживљава као услуга коју други чини, а на дубљем нивоу као гест изражавања љубави друге особе. Зато они који често осећају захвалност другима заправо често осећају да их други воле. Они не само да доживљавају доброту других већ и да су вредни љубави.

Управо због повезаности захвалности и позитивних стања, настале су разне „вежбе” захвалности. Од тога да се особа пред спавање сети три ствари које је доживела тог дана а за које јесте захвална, па до вођења детаљног личног „дневника захвалности”. Ове технике могу да помогну само у мери у којој особи омогућавају да развије став поштовања себе и других, вољења себе и других. Не верујемо да захвалност „узрокује” позитивне појаве, већ да су и оне и захвалност израз онога што су многи изгубили: позитивног животног става према другима и себи.