Избори на којима је и Деда Мраз изгубио

„А председник, шта ради председник Србије”, питао ме је почетком 2002. године збуњени француски новинар о понашању и ставовима тадашњег председника Милана Милутиновића. „Колико сам схватио, он се труди да заврши мандат па ће после добровољно отићи у Хаг”, одговорио сам, покушавајући да разумем да ли та збуњеност француског госта покрива почетничко тумарање по балканској политици или се иза ње сместио неки обавештајац, који с колонијалних висина и уз подсмех анализира распад једног друштва на Балкану. „Али, чекајте, он је изабран на непосредним изборима, мислите да ће људи који су за њега гласали посматрати мирно како одлази у Хаг”, питао ме је сасвим озбиљно, а ја с олакшањем схватао да је ипак реч о колеги, можда једином наивном новинару који је тих година дошао у Београд. Неки комедијант случај се потрудио да неколико дана касније имам веома занимљив и пријатан разговор с најдискретнијим председником државе на планети, који има све време тог света за незваничан разговор с новинаром. И док сам излазио из кабинета, пролазећи поред момка који је сасвим опуштено гледао неки другоразредни италијански фудбал, помислио сам да ћу, можда, доживети још нешто сасвим невероватно у каријери, али не и да разговарам са човеком који себи не може да опрости што је постао председник државе.

Милана Милутиновића сам видео још једном, неколико месеци касније док сам излазио из кабинета једног министра у досовској влади, како очигледно чека да га прими министар. Тако је председник државе за кога је, званично, гласало 2.181.000 бирача (иако су за те гласове извесну заслугу имали истински владар Милошевић и лажни албански гласачи) чекао на пријем код министра који никада у каријери није успео да освоји ни 81.000 гласова. И француског новинара видео сам још једном када Србија по други пут није успела да изабере председника, али се то није осетило јер је Наташа Мићић својим непоновљивим политичким значајем успела да попуни велику институционалну празнину. И док је слушао објашњење да је тадашњој влади заправо више одговарало да Србија нема председника него да то буде неко ко није наклоњен влади, Французу је већ било све јасно. Није био од оних страних фолираната који вам говоре како вам је храна добра, али су људи лоши, али му је већ било све јасно.

Изгледало је да је та слика председника државе који чека крај мандата да оде у хашку ћелију главни симбол великог институционалног слома који се догодио Србији. А онда су се Србији догодили и неуспели председнички избори, што се у цивилизованим земљама догађа веома ретко или, прецизније, никад, парламент у којем заиста нико није знао колико има посланика и депеше из америчке амбасаде у којима се поштено, детаљно описује који министри сваке недеље подносе извештаје и како су тајкуни и амерички амбасадор правили владу. Тај први револуционарни занос у којем су институције, закони и процедуре само успоравали захуктале реформе, као да је потопио нешто што се у књигама изгледа описује као основна демократска правила. У прављењу те карикатуралне демократије велику улогу су одиграли и амбасадори најутицајнијих демократских држава, који су јасно стављали до знања да Србија нипошто не сме да поштује сва та правила која су, иначе, свето писмо у њиховим земљама. Тако се и на почетку 2016. године, док слушају сталне медијске лицитације о ванредним парламентарним изборима, као главни аргумент у славским, породичним расправама користи кратко питање – а шта о томе мисле Кирби или Давенпорт? Јер се Чепурин ретко на славама оптужује за мешање у српску политику, док се на београдском журкама наводи и као разлог зашто треба побећи из ове земље.

Зато се и поставља сасвим једноставно питање – шта уопште значе избори у Србији? Дан када ће грађани схватити да су западне или источне силе, домаћи тајкуни и њихови политички и медијски подизвођачи заправо променили мишљење? Или дан кад ће лидери из власти и опозиције схватити да се народна воља, ипак, не обликује као пластелинска маса?

Неколико истакнутих функционера ДС-а, који су с индигнацијом одбијали да су можда у њиховом доласку на власт важну улогу имале западне силе, данас је уверено да су власт изгубили када су чули како је Ангела Меркел понизила Бориса Тадића. Тек тада смо схватили да су нас пустили низ воду, објашњавају, али и даље никако не верују да их је неко попео уз воду. Ни Александар Вучић или људи из врха напредњачке странке не верују да је ико, осим грађана, заслужан за њихов долазак на власт, али свеједно када га погоди нека међународна неправда, Вучић поручи амбасадорима да ће отићи ако им смета.

Ни у најузорнијим демократским друштвима се судбина земље често не прелама на изборима, јер се воља грађана а посебно финансијера мења или остаје иста током мандата владе, док се на дан избора само обзнањује промена која се у друштву догодила. Србија је специфична по томе што опозиција ниједном није затражила ванредне изборе, док власт стално маше изборима, тако што преко поузданих медија незванично почиње кампању, а преко других је званично обуставља. Ако се и догоде ванредни избори, они се неће догодити јер је неко желео да мења власт, него је власт желела да мења опозицију. А када се каже опозиција, опет се не мисли на Пајтића или Тадића, него на опозицију која се налази унутар режима. Зато су и ванредни избори нека врста ванредне Вучићеве кадровске комисије.

Али није све у Србији црно – на прошлим председничким изборима смо пола сата након затварања сигурно знали да је Николић победио Тадића, дочим су у суседној Хрватској грађани у изборној ноћи на спавање одлазили у уверењу да Јосиповић побеђује, а будили с новом председницом Колиндом Грабар Китаровић. Али ако је у формалном смислу направљен озбиљан искорак, у суштинском смислу избори остају само велика обзнана неких закулисних промена односа.

Кажу да тај дан нипошто не личи на друге. Чак је и празник када се власт на један враћа из некаквих веома удаљених кабинета у влади, парламенту или из елитне кафане у руке сваком пунолетном грађанину Србије који већ одлучује да промени власт. А када се пробуде, схвате да их је Деда Мраз опет изневерио, иако им је то обећао још док су били мали.