Спасавање душа

Самоубиство четрнаестогодишњег Махира Раковца из Сарајева, средином децембра, скоком са зграде у којој је становао, жестоко је уздрмало јавност у целој БиХ. Дечак је жртва тзв. вршњачког насиља. Када више није могао поднети свакодневна понижавања и малтретирања својих школских другова, увукао се у себе, учаурио, како је рекла његова мајка, и када крхка дечја душа није могла наћи излаз, одлучио се на скок у смрт.

Покушао сам наћи сличност између ове трагичне смрти са идентичним чином његовог вршњака Алексе Јанковића, који се бацио са прозора зграде у којој је становао, у Нишу 2011. године. Алекса је, такође, био жртва вршњачког насиља у школи. Међутим, сличности је мало, осим да су обојицу малтретирали школски другови. Алекса је био жртва беспризорних вршњака из проблематичних и растурених породица, које је одгајала улица, а Махир је жртва деце из „виђенијих сарајевских породица“.

Тек након Махирове сахране у јавности се сазнало да је син професорице Алисе Махмутовић и др Дубравка Ловреновића, универзитетског професора. Школа у коју је ишао је приватна, с малим бројем ученика у одељењима, званично Међународна основна школа, познатија као турско-босанска школа. Небошњачка деца и деца из мешовитих бракова су у овој школи изузетак. Из отвореног писма мајке преминулог ученика видљиво је да Махир није хтео да оптерећује свога поочима Дубравка, којег је јако волео, али након његове смрти поједини ученици су изнели истину на видело: Махир је називан различитим погрдним именима: Влашче, Караловро (по очуху Ловреновићу), а мајку су пред њим називали најпогрднијим именима због удаје за немуслимана. Уз све то, Махира су у школи његови вршњаци силовали кухињском оклагијом!

Након што се град подигао на ноге, огласило се и надлежно министарство образовања поражавајућом изјавом да они немају увид у наставни кадар приватних школа, па чак ни квалификациону структуру предметних наставника! Сада је све на истражним органима, мада влада уверење да ће бити као и у ранијим случајевима насиља деце из тајкунских и страначких породица – ништа.

Пре дванаест година на три сарајевска гробља за једну ноћ полупана су мацолама 32 надгробна споменика, од којих је трећина била из 19. века. Споменици су са православног, католичког и партизанског гробља. Починиоци су већ следећег дана ухапшени. И ту настаје проблем: отац једног декан je факултета, отац другог главни уредник у новинама, а трећег високопозиционирани члан странке. Штета је немерљива, јер је било споменика од изузетне уметничке и историјске вредности. Тадашња председница Скупштине сарајевског кантона Мелиха Алић (гимназијски професор) на конференцији за медије објаснила је да су то, иначе, фини момци који су мало попили, па, ето, урадили што није требало. Споменици, разбијени и већ делимично утонули у земљу и даље леже на старим гробљима. Младићи из „добрих“ породица – амнестирани. Убрзо после тога малолетници су на улици полили бензином и запалили беспомоћну старицу Љубицу Спасојевић, која је преминула, а недуго потом друга група у трамвају је ножем убила ученика Дениса Мрњавца!

Овде ваља поменути и нешто што говори о ширем друштвеном контексту свих ових догађаја: Мустафа Спахић, имам Чобанија џамије у Сарајеву и професор Гази Хусрев-бегове медресе, који је у анкети сарајевског магазина „Бх дани“ 2008. заузео пето место међу десет најистакнутијих личности, само коју годину раније написао је текст који је Ријасет исламске заједнице у БиХ објавио у књизи „Мјешовити бракови“. У тексту проф. Спахић пореди овакве бракове са силовањима у рату: „Мада су нам свима ова силовања тешка, неподношљива и неопростива, она су са стајалишта ислама лакша и безболнија од мешовитих бракова, деце и пријатељстава из њих. Најтежи је грех што смо ми те бракове прихватали као нешто нормално.“ Дакле, љубав која се крунише браком опаснија је и неприхватљивија од једног од најтежих и најгнуснијих кривичних дела! Али је грех, и то, како наглашава Спахић – најтежи, чак и само прихватити такве бракове као нешто нормално! Узгред треба рећи да је Спахић у процесу против Младих муслимана 1983. године осуђен на пет година затвора. А Махирови родитељи живе управо у таквом, мешовитом браку...

Махир је био примеран ученик и хтео је да пред родитељима сакрије своје огромне проблеме. То га је коштало живота. Његов поочим каже да је Махир жртва деце из породица тзв. транзицијске елите. Његови родитељи желе да оснују фондацију „Махир и Алекса“ и да на тај начин скрену пажњу на регионални проблем вршњачког насиља. Па и да помогну, како рекоше, у спасавању дечјих душа.

Члан Удружења новинара БиХ