Спотицање о душу

Јесте да звучи необично, али Слободан Рељић је промашио тему коју је сам покренуо: однос веронауке и душе. У свом првом тексту Рељић је као оправдање за увођење веронауке у републиканску школу понудио бригу за (запостављену) душу. Везу цркве и душе довео сам у питање као произвољну, што је Рељић, одустајући од одбране своје поставке, имплицитно прихватио. Утолико, међутим, није јасно чему наставак полемике? Јер, ако одустане од тезе да је разлог постојања веронауке управо скрб о души – а Рељић је одустао – због чега се залаже за увођење веронауке у јавну сферу? Шта веронаука нуди ако не бригу о души? Зашто би веронаука требало да буде део републиканског образовног система? Лично, нисам у стању да се досетим ниједног доброг разлога. С обзиром, међутим, на то да мој опонент брани позицију по којој веронауци јесте место у јавној школи, морао би да понуди барем неки разлог у прилог својој тези. Уместо тога, Рељић је саставио врло мутан текст, у којем имамо и умне Норвежане и зле банкаре и демос (зашто демос?) и сцијентисте и другосрбијанце (шта су то другосрбијанци?) и колонијалну демократију и републикански фундаментализам и grandmothers и frogs и шта све не, једино нема душе. А све је почело с оно мало душе.

Утолико је загонетно којом је методом, на којем узорку и по којим критеријумима Рељић утврдио „безазленост часова веронауке у српским школама”. Шта то значи да је веронаука безазлена? Носи пиштољ који изгледа као прави, али није прави него је на каписле? Па се беспотребно узбуђујемо јер не умемо да направимо разлику између праве утоке и дечије играчке. И није ваљда да веронауку треба укључити у републикански образовни систем само зато што је безазлена? Ниједан школски предмет у систему републиканског васпитања није безазлен. Оно што образује човека, што формира слободног грађанина – није безазлено. Грађанско васпитање, додуше, јесте безазлено јер је непромишљено, лишено садржаја, бесмислено и, осим као лажни баласт веронауци, не види се разлог због којег би постојало. Ни веронаука не нуди ништа од онога што проширује домен слободе, и утолико је слична грађанском, али то не значи да је безазлена. Грађанско је безазлено јер не наноси штету, веронаука није јер умањује опсег слободе. Тамо где имамо Једног и његову једну истину, те овлашћену Његову организацију за утеривање те истине (црква), ствари са слободом крајње су проблематичне. У противрепубликанском надахнућу веронаука производи мале верникe који ће, с нешто среће и труда, постати велики верници. Она обучава мале војнике вере који ће, будемо ли довољно упорни, постати велики војници вере. Не, дакле, слободни људи, не самосвесни грађани који одлучују о себи и својој судбини, не људи који брину о својој души, већ пресамићена, необразована, послушна бића закржљале душе, која напето ослушкују шта им, преко својих овлашћених представника, има рећи бог, шта им говоре пастир, вођа, очеви и оци, демагози, срески начелници и таблоиди.

Поред тога, Рељић брка појмове. Шта је то „републикански фундаментализам”? Одговор: оксиморон. Дрвено гвожђе. Округли квадрат. Република је врста институционалног аранжмана у којем се у јавној сфери надмећу различити пројекти, боре се различити погледи на свет, укрштају се различите перспективе, што имплицира одсуство унапред дате, темељне, супстанцијалне истине. Република постоји једино као нефундаменталистичка. Република је форма која се опире управо ономе што нуди веронаука: превласти Једног. Зато „републикански фундаментализам” не значи ништа.

Најнепријатнији утисак оставља, ипак, Рељићево откриће да се „само” цркви одузима „право да грађанину нуди своју визију”. То је већ пренемагање. Нико разборит то право не само да не одузима, већ га нико и не спори. Ово је, знате, републиканско уређење. У том уређењу свако је слободан да понуди своју визију, само ако та визија насилно не угрожава поредак. Кога занимају оностране визије слободан је да се консултује с поповима, дервишима, мистицима, врачарама, уживаоцима психоактивних супстанци, али о свом трошку. Црква је слободна да, поред цркава, гради и своје школе (није се нешто истакла), своје болнице (ни ту се нешто није испрсила), факултете (ено им браћа језуити од којих се има штошта научити), али републиканске установе нека остави на миру.

Филозоф