О негативној селекцији, опет

С посебном пажњом сам пратио недавно објављене текстове о феномену негативне селекције у нашим високошколским установама. Овде желим да скренем пажњу на то да садашњи закон релативно прецизно дефинише услове за избор у наставничка звања (доцент, ванредни и редовни професор), али је, зачудо, избор сарадника сасвим либералан. Да ли је ово пропуст или намера?

Члан 72, став 1: Високошколска установа бира у звање асистента, студента докторских студија који је претходне нивое студија завршио са укупном просечном оценом најмање осам (8) и који показује смисао за наставни рад.

Ово практично значи да је неко ко је већ одбранио докторску дисертацију, чак и ако је она из одговарајуће научне области, аутоматски дисквалификован! На неким факултетима УБ се сналазе тако што такве (добре) кандидате поново, формално, упишу на докторске студије како би овај услов био задовољен! Неки се тога нису сетили, а неки потенцијални асистенти се једноставно не уклопе у постојеће термине за такав упис.

Члан 71, став 1: Високошколска установа бира у звање сарадника у настави на студијама првог степена студента мастер академских или специјалистичких студија који је студије првог степена завршио са укупном просечном оценом најмање осам (8).

Али шта са оним факултетима на којима не постоје мастер студије већ само интегрисане основне и дипломске студије?

Осим тога, законодавац не наводи да се у ова звања бирају најбољи кандидати пријављени на конкурс, процењујући време за које је кандидат стекао диплому и висину остварене просечне оцене. Ово се, наводно, подразумева, али чему онда овај члан у закону ако не дефинише прецизно критеријуме за избор. У пракси се, наравно, ништа не подразумева. Тако се дешава да више кандидата испуњава тражене услове конкурса, а комисија за избор након увида у „бабу и стричеве” одабере једног од њих. Ово је изузетно опасно јер се у самој бази пирамиде праве грешке, са озбиљним последицама. Осим тога, на овај начин се деморалишу најбољи студенти који не успевају да се запосле.

На многим факултетима УБ критеријуми за напредовање су веома благи и примљени асистент, уз релативно скромно ангажовање, гради своју каријеру. Веома ретко се дешава да се на конкурс за избор у наставничко звање пријави више кандидата, али и у том случају неку неписану предност има онај који већ ради на том факултету.

Својевремено сам на једном универзитету у Лондону питао њиховог канцелара (еквивалент ректору) шта мисли о студентском оцењивању педагошког рада наставника, уз молбу да то каже у једној реченици. Она је гласила: Није вредно труда! Према нашим прописима, то је обавезан елемент сваког избора у више звање. Како студенти процењују наставнике, са колико озбиљности приступају тој анкети и колико је та оцена валидна? Да ли нас васпитавају наша деца? А то је огроман посао ако се има у виду да Универзитет у Београду има око 80.000 студената и неколико хиљада наставника и још више предмета. Какве санкције се предузимају према лоше оцењеним професорима? На поменутом универзитету у Лондону су ми рекли да се код њих наставници бирају тако што кандидати који уђу у ужи избор добију да спреме исто предавање из своје области, а онда га изнесу пред комисијом за избор. Тврде да се само тако могу изабрати квалитетни предавачи.

Можда чак није ни потребно бити паметан. Треба само видети шта паметни раде.

Шеф Катедре за физиологију и биохемију, Факултет ветеринарске медицине