Спонтаност

Спонтаност је најбоље одредити преко њене супротности – суздржаности. Када се неко суздржано понаша у комуникацији са неким другим, он тада „држи” самога себе. То значи да вољно контролише своје понашање, скривајући од другог неке своје реакције, намерно показујући неке друге. Током суздржаности особа улаже извесни напор да би се другоме представила на одређени начин.

Спонтано понашање је оно када особи није важно како ће други реаговати на њено понашање, тако да дозвољава себи да се понаша у складу са тим како се осећа у датом тренутку. Људи воле да буду спонтани јер тада доживљавају да су у складу са собом.

Да ли то значи да је спонтаност добра, а суздржаност лоша? И спонтаност и суздржаност имају своје место у свакодневном животу. По правилу смо суздржани пред неким кога не познајемо довољно, када постоји одређена дистанца према другом, када нам је други ауторитет. С друге стране, спонтани смо у односима у којима се осећамо прихваћено – када смо блиски са другима, када смо у нашој зони удобности. Када неко зна да га онај кога познаје и прихвата, узвраћа на исти начин, тада опуштено и спонтано комуницира без страха да ће га други погрешно разумети и прекинути однос.

Проблем наступа онда када неко није спонтан ни са блиским другима, али и тада када се неко не понаша суздржано у ситуацијама када би то морао.

Постоји разлика између спонтаности и импулсивности. Спонтано понашање по правилу не угрожава друге, зато што је изражено унутар оквира социјалне прихватљивости. Током социјализације и изградње личности људи усвајају одређене „филтере” кроз које несвесно и аутоматски пропуштају своје унутрашње нагоне и импулсе, што чини да њихова спонтаност није усмерена против других. Када је неко импулсиван, он се понаша у складу са примитивним, унутрашњим импулсом, који није повезан са промишљањем ни радње ни њене последице, дакле без „филтера”, што импулсивну радњу чини неприхватљивом или погрешном.

Други нечију спонтаност оцењују као позитивну особину. Истраживања показују да је спонтаност повезана са прихватањем себе, као и да је суздржаност повезана са неприхватањем себе. Када је неко спонтан други га доживљавају као динамичну особу са којом није досадно. Како спонтана особа дели са другима садржаје својих менталних токова, други је често доживљавају и као духовиту, креативну и шармантну.

Многи људи, и млади и одрасли, пате од недостатка спонтаности и претеране суздржаности у социјалним контактима. Избегавају јавност, затварајући се у својој зони сигурности што може да постане „социјална фобија”. Да би повратили спонтаност морају себе да сагледају реално, на позитиван начин, а затим да прихвате себе.