Знамо ли куда идемо

Подразумева се да лекари пре ампутације припремају пацијента објашњавајући му потенцијалне компликације и потоњи квалитет живота који се неминовно мења. Иако ће губитак бити велики, живот сиромашнији и скученији, пацијенту се саветује да се оптимистички ухвати у коштац с предстојећим губитком и проблемима. Битно је да га не напусти храброст, да се не предаје... Ако је пацијент у рукама добрих лекара и његов опоравак ће бити бржи.

Што се државе Србије тиче ми нисмо имали среће са елитним светским а ни домаћим конзилијумом стручњака. Операција изузимања КиМ из државног оквира Србије водила се бахато. Затајили су сви који су покушали да измере пулс нацији, анестезиолози су имали преча посла него да нас припреме и присуствују операцији. Личили смо на сатерану војску из ратних филмова која рањенике опија ракијом пре него што ће им одрезати екстремитете кухињским ножем...

Пошто се и даље опиремо и не прихватамо усуд који нас је снашао, међународни дијагностичари иду даље. Неприхватање губитка Косова јасно им говори о инфекцији малигним национализмом и то не само грађана него и елите. Вајкају се да им хуманост не дозвољава да отворено кажу, али из њиховог непомирљивог става већ можемо да наслутимо да се наша болест отела контроли. Да је неизлечива. Снови о Великој Србији још исцрпљују наше национално биће и замагљују видике. Да није тако били бисмо захвални што су нас западни пријатељи ослободили баласта КиМ...

После свега, кројачи наше судбине покушавају да нас одобровоље обећањима „само ви пустите КиМ и пред вама је европска будућност” што није прихватљиво, не зато што није добра понуда већ зато што у њену искреност и добронамерност, после свега, више нико не верује... И баш зато грађани ове земље – с правом очекују одговоре.

Рецимо, колика је неприлика која може настати из овог нашег спора с међународном заједницом имајући у виду да су актери у сваком погледу неједнаке моћи и политичког утицаја. Да ли Србија има право на своје легитимне националне интересе и да се бори за њихово остварење, што је суштина сваке политике. Или јој се, као пораженој страни у протеклим ратовима, као нека врста казне то оспорава на неодређено време. Да ли Србија и српски народ имају право да икада више буду политички неистомишљеници било са суседима или онима који имају претензије да нам кроје судбину? Очигледно је да нам се у овом постмилошевићевском периоду поменута права оспоравају. Свака активност Србије као државе на заштити својих (спољно)политичких интереса тумачи се у складу с распрострањеним стереотипом из времена грађанског рата. 

Осим што негативне стереотипе поново радо користи међународна заједница, одавно је већ видљиво да се такво мишљење о сопственој нацији уврежило и у једном делу наше елите. Мирјана Васовић, професорка социјалне психологије на Факултету политичких наука у Београду, каже да овај феномен потиче из домена мањинског идентитета: „Црначки комплекс или јеврејска самомржња одавно су познати, а настају када сами прокажени почну да сумњају у своју вредност. Србија и Срби су, због агресивне пропаганде, општим међународним консензусом означени као мање вредни. Део елите је прихватио негативан стереотип и то из тежње да се психолошки асимилује, побегне од припадништва својој нацији. Даље, део политичке елите, а посебно бивши властодршци, инструментализују негативне стереотипе да би доказали да данашња власт јесте еквивалент Милошевићу, да би средствима пропаганде поново освојили власт. Ту је на делу, наравно, и индуковање осећања кривице: пред сваку велику политичку иницијативу против Србије евоцирају се подаци о злочинима”, објашњава професорка Васовић.

Јасно је да ником озбиљном није ни на крај памети да негира српске злочине почињене у грађанском рату, али треба бити слеп и глув па не признати да се Србија скоро беспрекорно демократски понаша, ево, већ осам година после петооктобарске револуције. На крају крајева, борба за Косово како до сада тако ће и од сада бити вођена мирољубивим правним средствима. И то је оно што елиту данашње власти краси за разлику од Милошевићеве. С друге стране, албанску власт коју предводе осумњичени за ратне злочине тетоше међународна заједница.

Сви принципи међународног посредовања су изврнути наглавачке и да није пре свега Русије али и Шпаније, Румуније и Словачке, да укажу на болну очигледност таквог стања, у Београду бисмо заиста морали да се питамо шта с нама није у реду. Због тога је за политичку елиту ситуација много тежа и компликованија на унутрашњем плану. Још нема разлога за оптимизам да нам је политичка елита сазрела што најбоље доказују изјаве после одржане седнице Савета за националну безбедност. Поново смо присуствовали репризи – ко ће први јавности саопштити неку намеру о којој уопште није постигнут договор, ко ће другога оклеветати или представити као неспособног а себе као смелог и одлучног – поново су питања од највећег државног значаја.