Миграциони притисак

У Њујорку је 12. јануара 2016. године заменик генералног секретара УН Јан Елијасон представио јавности студију, која је рађена у Одељењу за становништво УН, под насловом „Trends in International Migrant Stock: The 2015 Revision”, која садржи најновије ревидиране податке о укупном броју становника и миграната широм света и о кретању њиховог броја током последње две и по деценије, а и о њиховој распрострањености по континентима, регионима и земљама.

Студија показује да се број миграната у свету (лица рођена у некој другој земљи од оне у којој живе), у првих 15 година 21. века, повећавао брже од повећања укупног становништва и да се њихов удео у периоду 2000–2015. повећао од 2,8 одсто на 3,3 одсто, достигавши 2015. године 244 милиона (укључујући 20 милиона избеглица), у поређењу са 173 милиона миграната колико их је било у 2000. години. Број миграната се, дакле, повећао у петнаестогодишњем периоду за 41 одсто, а највећи број њих уточиште је нашао у Европи – 76 милиона. Следе Азија и Северна Америка (са 75 и 54 милиона, респективно). Само у земљама Западне Европе живи готово 28 милиона миграната чије је учешће у укупном становништву овог региона 14,4 одсто.

Студија УН показује и то да је у свету у 2015. години 177 милиона миграната, односно 72 одсто њиховог укупног броја, било у животној доби између 20 и 64 године старости, у просеку 39 година старости. Убрзано повећање миграната у свету, као последица глобализације и боље информисаности о алтернативним могућностима, има вишеструке импликације. За послодавце у развијеним имиграционим земљама, нарочито у оним где нагло стари домицилно становништво и где је негативна стопа природног прираштаја становништва висока, јесте то повољна прилика. Зато што повећање младе радне снаге на тржишту рада даје могућност бољег избора за попуњавање слободних радних места. С друге стране, већа понуда радне снаге на тржишту рада води смањењу надница и повећању профита послодаваца. Наравно за друштва и државе у које су усмерени масовни миграциони трендови, нагли пораст миграната има и негативне импликације, посебно када се ради о нежељеним мигрантима, која посебно носи собом избегличка миграција. Повећање мигрантских заједница у појединим земљама доводи и до повећања ксенофобије и раста екстремне деснице која је против миграната и залаже се за јачање националне државе.

Забрињавајућа је чињеница да су миграциони токови према ЕУ у последње две године све више интензивирани и да, судећи по прогнозама надлежних светских организација, и даље не јењавају. За разлику од деведесетих година прошлог века, садашњи мигранти имају унапред одређену циљну земљу у којој траже место под сунцем за перманентни живот. Најчешће помињана дестинација јесте Немачка, која истина има негативну стопу природног прираштаја становништва већ дуги низ година, али и најинтензивнији прилив добровољних миграната, највећи број тражилаца азила и извесне проблеме с мигрантима чији укупан број премашује 12 милиона, тј. чине више од 14,5 одсто укупног становништва.

Европска комисија трага за адекватним решењем за мигрантску кризу већ годину дана. У том периоду усвојила је два стратешка документа – Европску агенду о миграцијама и Европску агенту о безбедности – који нису дали очекиване резултате. Први документ, назван популарно Миграциони програм, садржи краткорочне (обезбеђење граница, сарадња са земљама порекла миграната и квоте за расподелу мигрантског терета) и дугорочне (сузбијање узрока нерегуларних миграција и раскринкавање кријумчарских мрежа) мере Европске уније. Државе чланице ЕУ прво су се спотакле око квота за пријем миграната. Следи низ проблема до суспензије Шенгенског уговора на одређено време. Очигледно да Европска комисија није нашла адекватно решење за мигрантску кризу, што је у извесној мери пољуљало темеље на којима се ЕУ заснива. Разуме се, од главне идеје ЕУ неће се бар у скорије време одустати и нека решења ће се пронаћи и утврдити главни правци деловања. Поред питања солидарности, у жижи актуелности су и основни разлози због којих људи беже – укључујући грађанске ратове, етничке и друге сукобе, политичку и економску нестабилност, поштовање људских права и сиромаштво. Сва та питања су од изузетне важности и за Балкан.

Шта ЕУ чини ради подршке земљама западног Балкана које се суочавају са масовним токовима избеглица?

Европска унија је нешто интензивирала своју подршку земљама западног Балкана, који се тренутно суочавају с великим бројем избеглица, углавном из Сирије. Подршка ЕУ укључује јачање способности за пријем, регистрацију и обраду података о приспелим мигрантима и тражиоцима азила, као и за јачање сарадње у борби против организованог криминала и оних који су одговорни за кријумчарење миграната. У том циљу Европска комисија припрема програм подршке региону за заштиту и управљање миграцијама на западном Балкану, који ће се фокусирати на три области: идентификација миграната, припрема интрарегионалне и интеррегионалне информације о подели миграционог терета и механизме који се нуде као решење за повратак, уз примену практичних мера заштите и испуњавања специфичних потреба миграната.

Пред Србијом на њеном развојном путу и пред носиоце политика у њој поставља се низ тешких проблема и озбиљни изазови који намећу потребу за адекватним решењима. Као земља на главним миграционим токовима, Србија је суочена, а биће и даље, са масовном транзитном миграцијом која може да доведе и до неповољних импликација, уз то Србија је суочена и са све бројнијом емиграцијом, нарочито одласком младих стручњака свих профила, а посебно одласком лекара са лиценцом; годишњи број емиграната из Србије се повећао са 27.000 у 2008 (када је почела светска финансијско-економска криза) на 43.000 у 2013. години. Србија има веома високу негативну стопу природног прираштаја становништва (више умире него што се рађа). Да би ситуација била још тежа, Србија има још увек високу стопу незапослености, а међу незапосленима има преко 100.000 високообразованих.

Имајући све напред речено у виду, само ширење просперитета, стабилности и добре управе у земљама у развоју могли би да реше проблеме у вези са међународном миграцијом. Али само адекватним спољним и унутрашњим миграционим политикама може се управљати овим феноменом и ублажити све тешкоће. Циљ би требало да буде помак од штетних миграција – илегалне, неконтролисане, нежељене и слично – ка корисној мобилности у складу са економским интересима како земаља пријема тако и земаља порекла. Правила би требало да буду прилично регулисана и олакшана, посебно на регионалном нивоу, као и подршка складном животу између домаћих и досељеничких народа у културно плуралистичком окружењу. Пропуст да се то уради донеће огромне социјалне тензије и деструктивне конфликте.

Професор универзитета