Агитатори без визије

У ситуацијама када је тешко, грађани очекују одговор од своје политичке елите. У ситуацијама када грађани не знају шта да раде; елита би требала да зна. Зато су је и бирали.

Политичку елиту, да то разјаснимо, чине они који имају могућност самосталног доношења одлука. Дакле, чланови владе и њихови помоћници и заменици, посланици, лидери највећих странака и градоначелници. Ти људи одлучују.

Ко су ти људи? Каква је наша политичка елита и да ли је дорасла изазовима са којима се суочава? Да ли су ти људи елита само зато што формално заузимају највише положаје у држави или имају квалитете по којима се издвајају у односу на оне који су их бирали?

Градоначелник Новог Сада Маја Гојковић каже да грађани Србије од политичке елите очекују смиреност и трезвеност при доношењу одлука, искреност када се дође до препреке и решење за превазилажење проблема. Међутим, каже, елита често нема одговор који очекују грађани, па игнорише и проблем. Зато српска политичка елита није показала очекивани ниво зрелости.

Радмила Накарада, социолог, професорка Факултета политичких наука у Београду каже да наша политичка елита није дорасла изазовима, да није пронашла праву меру у вођењу државне политике; да је одговорна, државна политика била пре инцидент него константа у нашем државном врху. Да се увек некако испостави да су ситни, унутарстраначки интереси заправо најбитнији. „То крхко јединство које нам је давало какву-такву чврстину је нестало кад је било најпотребније, након избора и непосредно уочи косовског расплета. Где ћете речитији пример неодговорности и недораслости наше политичке елите”, каже др Радмила Накарада. У недораслост, наша саговорница, убраја и недостатак објашњења. „Нико не експлицира своју позицију до краја. Једни нам нису објаснили како ће решити ту противречност: ЕУ – Косово, други како мисле да одрже европску визију ако одустајемо од свих интеграција. А и Европа нам дугује одговор како мисли да крши властите норме и повеље, хелсиншки завршни акт, а да очекује да ми све то прогутамо и да нема никаквих последица због тога”, сматра Накарада.

(/slika2)Овде треба рећи и да наша елита није ван европског контекста. Да је и на европској сцени све мање великих фигура, а све више политичара чиновника. Да су на високим позицијама све више људи који уместо високог интелектуалног нивоа и државничке визије имају велике могућности да слушају и да негде замишљене одлуке спроводе у дело. Могли смо се у то уверити и слушајући немушта објашњења амбасадора појединих земаља зашто признају независност Косова па, ако хоћете, и недавно када је „Политика” открила уз чију помоћ Словенија председава Европском унијом.

Међутим, Милош Јовановић, који је студије права и политичких наука завршио на универзитету Сорбона, у Француској, где је и магистрирао, рећи ће да ретко где као код нас људи без много знања и искуства прихватају најважније државне положаје. „У Француској, 90 одсто људи који долазе на министарске положаје је завршило Високу школу администрације у Паризу, која даје озбиљна знања, а обично су се калили десетак година на нижим положајима у државној управи. Код нас људи који су завршавали машинство или чак јапански језик, без икаквих озбиљних знања о држави постају министри, саветници и почињу да доносе одлуке. Зато смо ту где смо”.

Јовановић каже да је основни проблем наше политичке елите незнање. „Државни службеници причају о нечему о чему не знају ништа. Тако бркају појмове ауторитарне и тоталитарне државе, као наш бивши амбасадор у Паризу, не знају шта пише у војно-техничком споразуму, као наша бивша амбасадорка у Мексику или не знају или намерно погрешно тумаче међународно право као наш бивши амбасадор у Вашингтону. Због таквих ствари и таквих људи Србија је 2000. пропустила велику шансу. Уместо да промени слику о нашој земљи, ми смо ишли линијом мањег отпора, прихватили смо да је Милошевић крив за све, и оно за шта јесте и оно за шта није и практично смо лупили печат на слику створену о Србима у западним медијима. С прљавом водом смо бацили и бебу. И онда се чудимо што нам сада отимају Косово.”

По мишљењу Јовановића велики је проблем што после октобарских промена нисмо добили лидера, нисмо добили јак центар моћи већ смо направили разуђен систем. „Све земље у Европи, изузев Италије имају систем већинске демократије где чврсту владу води једна или евентуално две странке сличног програма. Ми смо 2001. добили владу састављену од 17 странака. И само у таквом систему министар спољних послова могао је да буде човек чија странка има подршку тек неколико процената становништва. И који, на пример, о Косову мисли различито од 95 одсто становника ове земље.”

Међутим, треба рећи и да смо ми изгубили деведесетих година, и да се нова елита стварала од људи који су били против нечега а не за нешто. И то је довело до тога да нова демократска власт није знала шта жели. Континуитет државе? Потпуни раскид са прошлошћу? Ни сада, осам година после промена не знамо која је основна идеја српске елите.

А ствари су се у великој мери промениле. Некада су политичку елиту чинили високообразовани људи, академици, експерти. Сада на недавно завршеним председничким изборима најобразованији кандидат је био Веља Илић.

Шта нам је донела та нека нова, друга генерација српских политичара? „Они у многим цртама заиста представљају рез. Али, проблем је што су грађани очекивали јаснији рез. Јер, и даље имамо нејасне финансијске аранжмане са тајкунима, и даље цвета корупција. При том не видимо да јачају институције, не видимо да јача држава. Тако се ствара утисак да је лична промоција и лично богаћење и даље једна од главних идеја наше политичке елите”, каже Радмила Накарада.

Али, ипак сведоци смо да после недавно завршених председничких избора није било велике еуфорије, да је поражени одмах честитао победнику, да је победник похвално говорио о пораженом? Да ли је то ипак знак неког сазревања наше елите? Др Радмила Накарада нам нуди мање оптимистичан поглед. „То су ипак, врло пожељни али само гестови. Не знам колико је то дубоко. Забринута сам што гласови нису придобијени јасним програмом и серијом јасних одговора на праве проблеме већ комбинацијом општих места и страха. Ту елита инфантилизује грађане; третира их као незреле јер не жели заиста да каже оно што они треба да чују. И зато није ни могло да буде истинске еуфорије”.

Управо завршени председнички избори, каже Маја Гојковић показују да је активностима српске политичке елите дошло до стварања дубоко подељеног друштва, што је по њеном мишљењу тренутно један од наших највећих проблема. „У Србији је створен зид између људи са једним или другим партијским књижицама. Тај зид са врха се преноси на читаво друштво и дели грађане Србије. Бројни аналитичари тај зид виде као добру ствар јер долази до прегруписавања и укрупњавања политичке сцене што би по њима требало да води ка стабилности политичког система. Размишљам на потпуно другачији начин од њих. Проблеми у Србији морају да се решавају консензусом, а не погубним, забетонираним политичким ставовима да једни желе управо оно што друга страна неће”, каже Маја Гојковић.

Поред свих тих, српска елита је сада добила и најтежи проблем. Како се носити са тиме да је на територији државе Србије проглашена независна држава коју признаје најмоћнија сила света. Кажу, да су и велике трагедије велике шансе. Бар у европским оквирима тешко је пронаћи земљу попут наше која се толико дуго суочава са тако компликованим изазовима. Таква искушења тражила су историјске гиганте. Ми их нисмо имали.

------------------------------------

Пристојни људи

(/slika3)Када говоримо о држави сувише се фокусирамо на политичку елиту односно на врх државе. А квалитет државе не чини неколико вођа на врху већ чиновништво. Сви ти средњи и нижи ешелони, сви ти председници општина и локални чиновници су немерљиво важни за судбину државе. Они заправо чине државу. И мислим да је лош квалитет тих људи, тих нижих слојева велики проблем.

Овог тренутка ми имамо пристојне људе на врху. Немамо људе који нас брукају по свету. Немамо људе који урушавају добар имиџ државе, као што, нпр., браћа Качински на месту председника и премијера кваре имиџ Пољске. Дакле, политичка елита се сасвим упристојила, али питање је какав би закључак извели ако бисмо кренули наниже.

Мислим да смо често необично строги према нашој данашњој политичкој елити. Они имају необично узак маневарски простор. То је простор који је страховито мали у односу на простор који су, нпр., имале политичке елите за време комунизма. Не знам којом мађијом су данашње политичке елите могле да адекватно реагују на све непринципијелне заокрете, на све проблеме који су их дочекали. Предраг Марковић, историчар