Робија слободе

Протекло Европско првенство у ватерполу, на којем је репрезентација Србије поново освојила златну медаљу, донело је велику радост чак и оним грађанима који нису велики познаваоци спорта.

Првенство на којем су оборени многи рекорди први пут је снимано у ХД техници и, како смо сви могли да се уверимо, РТС је сјајно снимио сваку утакмицу и оно што се дешавало око базена у Комбанк арени. Да није било једног гостовања уочи првенства редитеља Веселина Грозданића у Јутарњем програму и директора Арене Ђорђа Милутиновића у Јутарњем дневнику (и емитовано поново у Дневнику 2), не би се уопште говорило о томе колико је технике, екипа, камера, новинара било ангажовано на том послу који је учинио да из Београда оду одлични преноси и слике које делују као да су дуго осмишљаване за потребе неког високобуџетног спота, а не да су настале у тренутку...

Било би занимљиво да је неко са тим телевизијским стручњацима који су урадили врхунски посао, а не појављују се на екрану, направио емисију у којој би их не само представио већ им дао прилику да испричају гледаоцима вероватно много занимљивих ствари о својим искуствима и доживљајима који нису „стали” у пренос.

Време је да Јавни сервис научи да се поноси оним својим људима који не само да умеју да стану раме уз раме са великим европским или светским телевизијама, већ и да им одрже лекцију о томе како се преноси велики спортски догађај.

Није лако било ни коментаторима ни новинарима са лица места, али када је злато већ било у нашим рукама, било би лепо да су ватерполисти, сутрадан, чули још неко питање сем „какав је ваш утисак?”

У среду на РТС 1 у 14.30 емитована је емисија из циклуса „Кренимо редом”, посвећена познатом глумцу и пољопривредном произвођачу Ненаду Јездићу, који је, инспирисан речима патријарха Павла да „човек вреди онолико колико послова може да ради”, уложио много времена снаге, енергије и средстава („на кредитима које сам узимао обогатиле су се банке”, рекао је мало у шали, мало у збиљи) да имање у Милићима поред Ваљева од запуштеног претвори у огледно – на којем је засадио вишње, дуње, шљиве и крушке од којих прави врхунску ракију. Била је то прича не само о земљи, труду и задовољству или робији слободе, како је то назвао Јездић, већ и о нашем менталитету јер, како рече, док није купио сву механизацију, сељани су му „свако окретање кључа на трактору наплаћивали прво сто марака а касније сто евра”... Јездић је од оних богомданих саговорника које нема потребе прекидати потпитањима јер – ем уме да говори, ем има о чему.

Добра идеја је играни сегмент ове емисије, снимљен у аутентичном амбијенту оронулих сеоских кућа.

Остаје нејасно и зашто је разговор са Јездићем вођен у ТВ студију када је већ екипа била на лицу места и снимила неколико кадрова у Милићима... И, наравно, колико је гледалаца у раном послеподневном термину видело ову емисију!

Уколико вас је одушевила или разочарала нека емисија и желите да на одјавној шпици проверите ко је „кривац”, то неће бити једноставно јер имена сценаристе, редитеља, костимографа, сниматеља и свих осталих   јуре екраном.

Оно што често пише прво и убедљиво највећим словима зове се „техничка подршка”, а то у преводу значи име фирме или бутика који је водитељки позајмио хаљину и – минђуше. Некада и име фризерског салона. Да ли то значи да када муж жени поклони минђуше од бижутерије – постаје њена техничка подршка.