Кустурицу сам упознао док смо били „непријатељи”

Војо Станић, сликар и академик из Херцег Новог, напуниће за три дана 92 године! Рођен је 3. фебруара 1924. у Подгорици, а 1951. је дипломирао вајарство на Академији ликовних уметности у Београду. Неколико година касније преселио се из Подгорице у Херцег Нови где и сад живи у својој лепој кући уз море.

Вајарство је заменио сликарством после пута у Париз, где се упознао с наслеђем надреалиста, a и после боравка у Риму, где je, на посебан начин, „доживео слике Де Кирика”. Члан је Црногорске академије наука и уметности, као и Дукљанске академије наука и уметности.

Они који имају част да буду уз Воју Станића у његовој кући и атељеу знају да је то празник за очи и душу. Тако и они који с њим причају, на све теме, не могу, а да се не разгале, баш онако, од срца, његовим причама и досеткама. Ево два примера.

Кад сам га пре десетак година при упознавању питао: „Где станујете?”, он ми је, шалећи се, казао: „Питајте то било кога у Херцег Новом, јер, ја сам овде познатији од Винсента ван Гога.” А и његов животни став погађа мету у центар: „Целог живота желимо да имамо све да бисмо, на крају, утврдили да нам ништа није потребно сем здравља!”

И зато сам га у телефонском разговору пре неколико дана питао како је, на шта је он одговорио:

– Да сам у твојим годинама, а у овој снази био бих у лошој ситуацији, а овако сам у овим годинама, па сам, објективно, сасвим добро.

Шта вам дају Херцег Нови и море?

Све што волим. Зато што обожавам море и град који се својим положајем непрестано огледа у мору. А море ми даје утисак вечите слободе. Кад сам могао да возим једрилицу имао сам утисак, на отвореном мору, да сам отишао у неки други само мени познат свет. Обожавао сам гледање у пучину кад ми се поглед не врати него одлута у непознато. Волим и све временске прилике, па и неприлике на мору. Море је огледало неба. Оно непрестано мења своју површину и делује, бар за мене, као непрестани извор живота. Ја не могу да верујем да постоје људи који не воле море.

Какав вам је живот данас?

Прелеп. Мој живот, да будемо искрени, улепшавају и, такозвани, ружни догађаји. Зато ћу, ако имам среће, још дуго живети лепо док не умрем, а после тога ћу бити мртав милијарду година. Зато не журим на онај свет, а поготово не у рај, јер, у паклу се, вероватно, догађа све оно што је забрањено. Па ме ту чекају и сви моји пријатељи.

Кога посебно памтите од јавних личности?

Посебно Милована Ђиласа који је уз Тита, Ранковића и Кардеља био најзначајнија политичка личност Југославије, и Иву Андрића, књижевника и нобеловца. Ђилас је, због својих слободоумних политичких ставова, у току и после наших дружења, био у затвору. Мени је била част да будем пријатељ и с Ђиласом и с Андрићем. С Ђиласом сам причао о свим животним догађањима, а с Андрићем мало више само о промени времена и успутним догађањима, иако смо се дружили и на мору, у мом чамцу, и уз вино на заједничким породичним вечерама код мене и код њега.

Кога сад знате од јавних личности?

Емира Кустурицу, а упознали смо се као „непријатељи”. Имао сам продајну изложбу на Светом Стефану и њему се једна слика много допала, али није имао онолико новца колико је моја супруга Нада тражила за ту слику, а она је у том смислу била мој менаџер, јер ја то не умем да радим. Али Кустурица је одлучио да та слика, ипак, буде његова и истог дана, касно увече, донео је паре за слику. И дали смо један другом руку коју ја никад нећу пустити као ни он моју. То пријатељство је вечито.

Колико сад сликате?

Пуном снагом у овим, садашњим, мало смиренијим животним условима. Чиним то редовно, сваки дан. Али, оно што је врло важно, увек имам поводе за сликање, па не мењам начин рада. И још нешто, увек ми је било важно шта ми каже подсвест, а не свест. При сликању слушам инстинкт, јер уметност је интуиција. Све ово што радим сад, после деведесете године живота, обележавам датумима, што раније нисам радио. Тиме кажем онима који гледају слику: „Извините ако нешто није добро – то је због чула вида.”

Ваша позиција у атељеу је увек иста, а све слике су различите. Зашто?

Свој сликарски прибор не мислим нигде да пренесем. Он ће док дишем остати у мом атељеу који се налази на тавану моје куће и има само један прозор који је окренут мору, сунцу, шкверу (пристаништу), људима који се шетају Улицом пет даница... Уосталом све моје слике су увек документ личног доживљаја. Никад не знам шта ће се догодити са сликом којој дајем живот. Најчешће то није оно што сам планирао. То је и лично изненађење.

Ко вам улази у атеље?

У мој атеље могу да уђу сви моји пријатељи, али ни они док радим. Слика и ја морамо да будемо сами због наших међусобних договора.

Шта поручујете младим сликарима?

Савремени егоизам презире природу и немилосрдно је уништава као непријатељ окупирану земљу. Сликарство је еколошко. Оно је химна природи и свету који смо нашли. Сликарство изражава дивљење према свему што нас окружава. Многи модерни правци у уметности раде супротно. Они презиру предметност, односно оно што видимо, они сматрају да је видљиви свет баналан и дају подршку ставу потрошачке културе према природи коју ужурбано и немилосрдно уништавају.

У доколици пишете афоризме. Које издвајате?

Мусолини је рекао: „Много непријатеља, много части”, а, по мени, требало би рећи: „Много пријатеља, много части”.

Циљ је срећа. Скоро сви се мучимо да бисмо остварили срећу, а кад бисмо се тога одрекли можда бисмо били срећнији.

Највише мрзимо оне које смо некад волели. Наши највећи непријатељи су, обично, наши бивши пријатељи.

Волети или мрзети је скоро исто – то су два израза страсти. Кад некога мрзимо ми мислимо на њега. То је активан став у нашем духу у односу на некога – то је скоро исто као да га волимо, с том разликом што га мрзимо!

Шта мислите о нади?

Моја покојна жена се звала Нада и о њој мислим све најлепше, а и о животној нади мислим све најлепше, пошто нам помаже да живимо безбрижније. Сви се нечему надамо. Моја Нада је отишла из мог живота док сам био у болници, на операцији. Кад сам се вратио кући ње више није било, али још нисам отишао на њен гроб. Отићи ћу тамо, одлучио сам, кад проценим да нећу моћи да се вратим.