У стакленој башти

Да ли су катастрофалне манифестације климатских промена у протеклих неколико година резултат свеобухватног процеса глобализације људског друштва и да ли су суше огромних размера, поплаве и монсунски ветрови који дувају брзином преко 250 километара на час почетак краја ове цивилизације? То је питање на које нема одговора, али чињеница је да нагли развој и пораст броја становника на земљи носе са собом последице којих нисмо ни сами свесни. Сакривање иза предности глобалног тржишта које омогућава брзи проток робе, капитала и људи не оправдава негативне ефекте на целокупни еко-систем, расположивост ресурса и на здравље.

На глобалном нивоу, последња деценија 20. века и 1998. година биле су најтоплије у току другог миленијума. Ова 2007. година ће можда преузети примат. Истовремено, у северној Европи забележен је тренд раста количине падавина од 10 до 40 одсто, док је у региону јужне Европе, коме припада и наша земља, примећено смањење падавина које је у појединим локалитетима у Србији износило и до 20 процената (у Неготинској крајини).

У последњем, четвртом научном извештају Прве радне групе међувладиног панела за промену климе (IPCC, 2007) наведено је да се очекује додатно глобално загревање атмосфере за 1,9 до 4,6 степени Целзијусових  до краја 21. века у односу на прединдустријски ниво, док би просечна годишња температура ваздуха, на пример у Србији, порасла за 3-4 степена. Истовремено, пројекције климатских промена за Европу показују смањење годишњих количина падавина на југоистоку континента за један проценат по деценији. То смањење падавина било би најизразитије у топлој половини године, и за наведени сценарио износило би око 22 одсто крајем овог века. Последице ових трендова су застрашујуће: отапање глечера и смањење количина воде за пиће на земљи, поремећај климе и вегетационих циклуса, те нестанак биљних и животињских врста, утицај на људско здравље и појаве нових болести, повећање сушних области и појаве екстремних падавина и поплава, итд.

Сасвим је разумљиво што су и најмоћније земље света на састанку Групе 8, почетком ове године, почеле отворено да указују на потребу предузимања извесних корака ка смањењу негативног утицаја безобзирног ширења глобалног тржишта. Чини се да је започела редефиниција новог светског поретка у који се уграђују неумитни параметри одрживог развоја. Заклињање на неопходност хитних мера у том правцу кроз програм 3x20 (глобално смањење емисије гасова стаклене баште за 20 процената и повећање учешћа обновљивих извора енергије у енергетском билансу на 20 одсто, до 2020. године) строга и појачана примена Протокола из Кјота и одступање САД од тврдог става одбијања да се учини било шта у правцу смањења пораста глобалног загревања и климатских промена – назнака је да су велики почели да се боје нечега још већег што не могу да контролишу, па је опрезно махање репом требало да укаже на њихово дискретно покајање јер је ђаво однео шалу. То, међутим, неће бити довољно. Потребно би било одмах предузети одлучне кораке ка драстичној промени културног обрасца потрошачког друштва где је смисао живљења у трошењу, а материјално једино мерило вредности свега, па и уметности, науке, културе, спорта...

Сви процеси почињу од појединца и појединац је слика друштва. У Србији је то, можда, још видљивије него на неком другом месту. Недостатак осећаја за заједништво и за заједничке, поготову апстрактне, вредности доводи до небриге о свему што је преко сопственог прага. Због чега би неко бринуо о звездарској шуми када тамо никада не залази? Заједничко је само оно што је, макар једним делом, лично и зато се о глобалним климатским променама брине једино у мери која се тиче сопственог интереса, односно да ли ће нечије двориште да буде сасушено или поплављено. Становник града због тога не брине што канализација загађује воду ономе низводно нити што дим од ватре коју је запалио иде код трећег комшије, или што ће отпад из његове фабрике да потрује рибу у доњем току реке (он рибу не воли, а и никада низводно није ишао на пецање)... У таквим околностима тешко је увести ред. Казна је потребна али није довољна и не може се њом све решити. Рецимо, не можете казнити неког што није помогао комшији да угаси ватру у свом шумарку или да се угасе пожари који гутају шуме које нису власништво никога од нас појединачно али су, ипак, и наше. Чини се да је у нашим условима проблем, пре свега, морални и културолошки, значи у нашим главама, а све остало је лако, и закони, и процедуре, и институције.

Душан Васиљевић,
Директор Сектора за политику животне средине
и економска питања Мисије ОЕБС у Србији