Перформанси министра културе

Министар културе Иван Тасовац изнео је недавно (Дневник РТС, 31. јануар) низ неистина на рачун културних посленика и Закона о култури, не пропуштајући прилику да иронично ниподаштава уметнике и њихово деловање. То је урадио и овом приликом, рекавши, између осталог: „У спорту је једноставно, јер нема дилеме да је победио Ђоковић... У култури је тешко установити критеријуме с обзиром на различитости које покрива сектор културе... Други проблем је... везан за ту врсту клановско-буразерских односа у нашој култури... Боље резултате бисмо имали да смо којим случајем као главни критеријум ставили да бирамо национална признања на томболи...“

Тасовац је, исто тако, својевремено надахнуто изјавио: „На Бајлонијевој пијаци продају се кромпир и парадајз, а не сабрана дела Канта и Хегела, зато што кромпир и парадајз има ко да купи... продаја немачке идеалистичке филозофије иде нешто слабије поготово у време тропских врућина.“ Баш ме занима, ако је тако, пошто кило министрове музике на Бајлонију? Овакав начин комуникације с културном јавношћу министра културе јесте вид вређања истакнутих уметника.

Али, важније од тога јесте то што причу о закону о култури Тасовац своди на перформанс, а требало би да објасни јавности зашто су сва уметничка удружења писмено оспорила промене које предлаже, а што скрива, представљајући јавности неистину да има консензус. Министар мења име Закона о култури у Закон о јавном интересу у култури, као да је јавни интерес шири појам од културе, а нарочито ако се зна да границе јавног интереса одређује власт, а не свеукупна јавност. Један од најозбиљнијих атака на српску културу јесте укидање националних установа, па министар неће више морати да их финансира приоритетно, као по важећем Закону о култури, већ по својој вољи.

То значи да ће директор, рецимо Народног позоришта, морати да моли за неку цркавицу чекајући у реду са циркусантима и уличним жонглерима, не знајући да ли ће ишта добити. Министар тврди да је код уметника „са једне стране уметност, а са друге стране имате заштиту“. Он би требало да зна да уметници данас немају никакву заштиту, а такође знају да их министар уопште не штити, иако му је то дужност.  Слажем се с министром да „нема дилеме да је победио Ђоковић“, али победио је и неко у култури, рецимо Урош Ђурић са својим признањима у иностранству, или ја са 167 књига од којих 60 у иностранству (Десанка, Миљковић, Душан Ковачевић, Витезовић, Ршумовић итд.) и преведеним капиталним делима (Данте, Бокачо, Галилеј, Леопарди, Фасо, Сартори), од којих су многа у школској лектири или приручници на факултетима. Ја немам дилеме да то може лако да се вреднује, али министар културе то очигледно не зна, игноришући мишљења истакнутих уметника као што су Воја Брајовић, Горан Марковић или поменути Ђурић и многи други.

Игнорише и мишљења свих уметничких удружења у Србији стварајући привид консензуса о његовим предлозима, а истина је сасвим супротна. Он нема консензус уметничких удружења, па се поставља питање чији је министар и кога заступа? У том смислу, његов Предлог закона је нелегитиман. Министар културе омаловажава српску културу, јер увреда је рећи да су уметници добили национална признања на основу „клановско-буразерских односа у нашој култури“ и да би томбола била боља. Нисам чуо да се академик Владимир Величковић, примера ради, може добити на томболи. Слажем се да треба избрусити критеријуме, али и рећи да их је најмање поштовала Влада Србије, која је, мимо надлежне комисије сачињене од угледних имена наше културе, убацивала естраду у културу и изазивала одијум јавности према угледним уметницима који, већ дуже време, подстиче министар Тасовац.

У ту сврху му служи и тврдња „колико је до сада било петиција управо за укидање националног признања“, али било би добро да министар наведе које су то петиције, када и са колико потписа? И да наведе поименце који су министри српске владе убацивали естрадне звезде међу добитнике, упркос јасним критеријумима, јер није тачно да их нема и да нису јасни, већ је само питање како их ко интерпретира. И упркос противљењу надлежне комисије.  Министарство културе одавно нема стратегију културне политике, делује насумице, али од доласка министра Тасовца на његово чело чини се да има за циљ дивљу неолиберализацију културе у оквиру које се систематски уништава све што је традиционално и национално, а подмеће се циркуска забава као српска култура. Министрови перформанс сатови час раде, час не раде, али и без тога време министра Тасовца је на њима истекло.

Књижевник и преводилац