Србија као довршена држава

Процеси рехабилитације историјских личности које су током Другог светског рата сарађивале са нацистичким окупатором изазива велику пажњу у Србији. Протеклих дана, ипак, није у центру пажње само судски процес за рехабилитацију Милана Недића већ и одлука да се са Трга Славија измести споменик Димитрију Туцовићу. У региону такође сведочимо догађајима који се могу подвести под исту типологију. Примера ради, нови хрватски министар за културу сматра да је „антифашизам флоскула”, а у тој се држави поново почиње говорити и о „издајницима”, што се може сматрати еуфемизмом за „анти-Хрвате”. Но, фокусирајмо се на Србију.

Погрешно је, чини ми се, посматрати процесе рехабилитације Драже Михаиловића и Милана Недића као процесе који су сами себи сврха. Нису то, по мом мишљењу, ни инструменти, а ни камени темељци који могу представљати увод у нешто још трагичније. Уместо тога, ово су процеси који се могу сматрати „завршним радовима”, последњим ексерима које држава Србија удара на грађевину која је израђена према пројектном дизајну направљеном много раније. Тај дизајн у свом наслову не крије ништа што звучи престрашно. Није то ни четничка Србија, ултранационалистичка, шовинистичка, а бојим се ни „антиевропска”, назадна Србија – како би то волели да закључе колегинице и колеге из редова „грађанске Србије”. У наслову тога дизајна, на чије се остварено велелепно здање ових дана ударају последњи ексери, jе „Србија као довршена национална држава”.

Да би оправдала свој назив, свака национална држава мора да се обрачуна с тековинама које су у својој сржи антинационалне или, у ублаженој варијанти, интернационалне. Историја Србије, као и Хрватске, поиграла се сурово заступницима „националних пројеката”, када је у Другом светском рату, насупрот антифашистичком интернационалном партизанском покрету, поставила националне антикомунистичке, али и профашистичке покрете – попут четничког или усташког. То је творцима идеје о „довршеној националној држави” створило нелагоду, коју су одлучили да одлажу до самог краја изградње велелепног националног здања. Та нелагода огледа се у томе да је, како би се национални пројекат довршио, неопходно раскрстити с комунистичким „непријатељем нације” – који је истовремено био и једини антифашистички чинилац у народноослободилачкој борби против наци-фашизма. Ипак, што се мора – мора се.

Нису, са друге стране, завршни радови на „санацији српске државе”, нешто најнечасније што је морало бити одрађено у процесу довршетка националног пројекта. Најнечасније је за нама и оно се може квантификовати бројем недужних жртава у ратовима с почетка радова на горепоменутом здању. Пошто је сваки почетак тежак, руке је окрвавио добар број извођача радова. Архитекте су, додуше, углавном помрле у међувремену, али се и данас служимо њиховим „мудрим речима”, које су уклесане у крвљу окупаном камену темељцу наших националних конструкција.

Расплет саге у најмању руку је циничан. Најпре је изгледало као да су ратни темељи националних држава на овом простору антицивилизацијски, а онда се испоставило да је успешност у процесима етничког чишћења и масовних убијања доносила бољу стартну позицију у даљем процесу радова на националном пројекту. Како је успешнији и бржи рад на довршавању националне државе доносио и бољу позицију у реду за чланство у „породици европских земаља”, у њу су прве ушле они који или нису испочетка имале проблема с етнички хетерогеним становништвом (Словенија) или које су најуспешније очистиле своју територију од „дестабилизујуће мањине” (Хрватска). Србија је пала на испиту етничког чишћења, па јој тај неуспели покушај у јужној покрајини и даље доноси много главобоље у евроинтеграцијама. Србија због овога покушава да се „вади” на завршним радовима и да тако модерна, национална, са јасним антикомунистичким и отуда проевропским опредељењем, замаскира „флеке” са почетка извођења радова. Можда је у прошлости било и „неуспеха”, али ево – полако се национално велелепно здање довршава. Темељи можда јесу умазани црвеном бојом, ентеријер можда јесте сив, последњи ексери црни. Најважније је да црвени темељи Србије као довршене националне државе нису црвени од комунизма. Још је важније, естетике ради, да је фасада ружичаста.

Политиколог