Шта је погодило мога оца

Пре неки дан се расплакао мој отац. Звао нас је телефоном и испричао нам како им је на врата позвонила млада жена од тридесет и нешто година; како он рече „млада дама, у лепој кожној јакни и чизмицама”, са лепо обученом девојчицом од десет-једанаест година. Пошто је отворио, жена га је културно упитала да ли можда у фрижидеру има нешто што би могао да да њеној ћерки. Мој отац се мало збунио, каже ми да им је фрижидер полупразан од кад, он и мама, из здравствених разлога, не једу „све што ваља”: сир, кисело млеко, сланину и сличне ђаконије. На сву срећу, имао је једну паштету од лососа и литар сока, па их је дао жени, која их је уредно сложила у торбицу у којој је већ било неких намирница. Жена и девојчица су потом лепо захвалиле и отишле. Након што је затворио врата, мој отац, човек од седамдесет осам година, расплакао се. Погодило га је то ужасно, каже. Свестан је да увек у таквим ситуацијама могу посреди да буду и преваранти, али каже да та жена и девојчица нису тако деловале. Биле су лепо обучене и пристојне.

„Докле је то дошла ова Србија?”, упитао ме је отац и поново се мало загрцнуо сузама. Нисам ништа одговорио.

После сам размишљао... Дошла је дотле докле смо је ми довели и у томе нема ничег нелогичног. Таман је ту где бисмо рационалном анализом могли и очекивати да буде – након деценија батргања између комунизма и капитализма; диктатуре и демократије; истока и запада; националистичког и грађанског друштва; између историјских заблуда и неспособности да дефинише себе у реалном времену и простору и самим тим предвиди след догађаја у годинама које стоје пред њом.... Дошла је таман дотле докле дође свака земља растрзана унутрашњим противречностима и која се више бави глобалном политиком него самом собом и нема уистину патриотски оријентисану елиту која више воли своју земљу од идеје да она буде проамеричка, или проруска... Стигла је до ивице понора.

Писац