Ми­гран­ти и ми­си­це

Ка­ко бих во­лео да да­на­шње гло­бал­не од­но­се ви­дим као мла­ди но­ви­нар „По­ли­ти­ке” Вла­ди­мир Ву­ка­со­вић („Ира­ча­не у Под­ри­ње”, „По­ли­ти­ка”, 16. фе­бру­ар): Да вла­да мир у све­ту и да пан­де ни­ка­да не изу­мру. И ка­ко бих же­лео да жму­ри­мо пред свет­ском ми­грант­ском ка­та­кли­змом, ко­ја по­ста­је кри­за епо­хе. Но­ви­на­ре­во ви­ђе­ње све­та је до­стој­но ана­ли­зе јед­не ми­си­це. У ствар­ном све­ту, ства­ри сто­је не­што дру­га­чи­је. Го­то­во сви ли­де­ри ЕУ за­тва­ра­ју гра­ни­це сво­јих зе­ма­ља у стра­ху од те­ро­ри­зма.

Не за­ме­рам му не­по­зна­ва­ње ме­ђу­на­род­них од­но­са, али за­ме­рам не­до­ста­так ем­па­ти­је док се спр­да с ра­ње­ним по­ли­цај­цем хе­ро­јем ко­ме је ирач­ки ми­грант по­ку­шао да оду­зме жи­вот у цен­тру Бе­о­гра­да.

Бо­же мој, срп­ски по­ли­ца­јац и срп­ска же­на ви­ше или ма­ње, зар је то бит­но? Са­мо да су нам сви ми­гран­ти на бро­ју! Зна ли но­ви­нар спољ­но­по­ли­тич­ке ру­бри­ке „По­ли­ти­ке” шта би се до­го­ди­ло на­па­да­чу на аме­рич­ког или бри­тан­ског по­ли­цај­ца? По крат­ком по­ступ­ку би био осу­ђен на до­жи­вот­ну за­твор­ску ро­би­ју или ка­зну смр­ћу, ако пре то­га не би до­био ме­так у гла­ву.

Ву­ка­со­вић не са­мо да ре­ла­ти­ви­зу­је на­пад на по­ли­цај­ца, већ ре­ла­ти­ви­зу­је мо­гу­ћа си­ло­ва­ња, као да је ап­со­лут­но си­гу­ран да ни­је­дан ми­грант ни­ка­да ни­је по­чи­нио та­кав на­пад у Ср­би­ји. Не­ки су исто та­ко твр­ди­ли да ни­је­дан те­ро­ри­ста ни­је ушао у Ср­би­ју, па се ка­сни­је ис­по­ста­ви­ло да су чак дво­ји­ца њих ко­ји су се­ја­ли смрт по Па­ри­зу – сло­бод­но ше­та­ли на­шом зе­мљом. Тре­ба ли да че­ка­мо да се зло до­го­ди, или, као озбиљ­ни љу­ди, да пре­вен­тив­но учи­ни­мо све да до ње­га ни­ка­да не до­ђе?

Ву­ка­со­вић зло­на­мер­но по­ку­ша­ва да ми им­пу­ти­ра да имам не­што про­тив му­сли­ма­на. На­про­тив. Од­ра­стао сам у сре­ди­ни где је би­ло ви­ше му­сли­ма­на не­го пра­во­сла­ва­ца. Не­ки од мо­јих нај­бо­љих при­ја­те­ља су му­сли­ма­ни. То су зре­ли љу­ди ко­ји бри­ну за без­бед­ност сво­јих по­ро­ди­ца и упра­во они нај­сна­жни­је по­др­жа­ва­ју мо­ју оштру ми­грант­ску по­ли­ти­ку.

У ти­пич­но ко­му­ни­стич­ком ма­ни­ру, Ву­ка­со­вић не­у­ку­сно из­јед­на­ча­ва срп­ске из­бе­гли­це из Хр­ват­ске и БиХ са арап­ским еко­ном­ским ми­гран­ти­ма. Не­мо­гу­ће је по­ре­ди­ти Ср­бе из БиХ и Хр­ват­ске, ко­ји су, бе­же­ћи пред уста­шким ка­ма­ма, до­шли у сво­ју ма­тич­ну др­жа­ву Ср­би­ју, и еко­ном­ске ми­гран­те са Бли­ског ис­то­ка, ко­ји пу­ту­ју хи­ља­да­ма ки­ло­ме­та­ра да­ле­ко у по­тра­зи за ве­ћом пла­том. Еко­ном­ске ми­гра­ци­је су ле­ги­тим­на ка­те­го­ри­ја, за­ла­жем се да сва­ко­ме бу­де пру­же­на при­ли­ка да за­ра­ди оно­ли­ко ко­ли­ко ми­сли да вре­ди, али за та­кве ми­гра­ци­је по­је­ди­нац мо­ра да по­се­ду­је ва­же­ћа лич­на до­ку­мен­та и ви­зу.

И не ма­рим пре­ви­ше за оп­ту­жбе ла­жних ху­ма­ни­ста, ка­да је реч о од­бра­ни на­ци­о­нал­не без­бед­но­сти. Ни за ми­ли­ме­тар не­ћу од­сту­пи­ти од сво­је ми­грант­ске по­ли­ти­ке. У тре­нут­ку док овај текст при­во­дим кра­ју, вла­да је при­вре­ме­но за­тво­ри­ла гра­ни­цу са Ма­ке­до­ни­јом, а уско­ро ће је за­тво­ри­ти и трај­но. То је по­бе­да ра­зу­ма и по­ли­ти­ке СНП.