Зашто је ЕУ у Србији изгубила магичну моћ

Какву је поруку послао премијер Александар Вучић кад је на Инвестиционом самиту о западном Балкану у Лондону иза затворених врата истакао да је Европска унија изгубила своју магичну моћ? Први човек српске владе оценио је да ЕУ „више није онако привлачна колико је била, али ми смо рационални људи и знамо да је то најбоље за нашу земљу”, а онда је ту своју оцену поделио и са новинарима, у намери да се тај глас што даље чује. Готово да је сувишно подсећати да Унија не излази на крај с мигрантском кризом, да се због тога увелико дрма Шенген, да у јуну следи референдум о чланству Велике Британије, да су екстремне десничарске групе почеле да јачају широм Европе… Вучић је за „Фајненшел тајмс” оценио да „види иронију” да Србија тежи да постане део ЕУ, док једна од највећих чланица Велика Британија гласа о томе да је напусти. „Многи говоре да ЕУ можда више није најбоље место на свету, али то јесте тип друштва каквом Србија тежи. Наставићемо тим путем”, додао је српски премијер.

Иако је и раније исказивао одређену задршку према таквој ЕУ, истичући, рецимо, да не треба од њега тражити да показује одушевљење за сваки европски потез, чини се да је на лондонском скупу Вучић био нешто критичнији према ЕУ. Шта се то променило да председник владе наглашава да ће земља наставити свој пут ка ЕУ иако она више није велики санс?

Према мишљењу политичког аналитичара Драгомира Анђелковића, премијер је само констатовао реалност. „То што је Вучић рекао да је Европа мање привлачна напросто је производ тога да сви који иду у ЕУ из источне Европе не иду због неких бајки о европским вредностима, већ због тога што очекују да ће им тамо неко помоћи да стану на ноге. Али, из године у годину Европа је све мање економски атрактивна, на граници је рецесије, нема пропулсивног привредног раста, какав је био у прошлости. Самим тим има и мање пара за нове и сиромашније чланице и мање привилегија за радну снагу”, каже Анђелковић, који додаје да је тешко очекивати да ће се поновити помоћ какву су, рецимо, добијали Пољаци (у чланству од 2004).

Оценивши, такође, да „старе чланице затварају вентил за одлив средстава”, професор економије Мирослав Прокопијевић каже да ми данас свакако не можемо да рачунамо на суму коју је Пољска добила по становнику, а да не говоримо и о ономе колико су добијале земље осамдесетих година. Поређења ради, Грчкој и Ирској из Брисела је стизало и до пет одсто њиховог бруто домаћег производа, док се то у случају Бугарске и Румуније, које су 2007. ушле у ЕУ, смањило, на отприлике два одсто БДП.

Насупрот томе, Србија са земљама ЕУ има највећу трговинску размену, па, како се истиче, мора да буде разумна. Тако Прокопијевић каже: „Постојала или не постојала ЕУ, најмање 70 одсто наше трговинске размене је са земљама те асоцијације. Према томе, та размена ја најјача гравитациона снага, и то су наши партнери које морамо да поштујемо”.

И због политичких разлога Европа је, према речима социолога Владимира Вулетића, за Србију најбоље решење. „Иако се, нажалост, показало да није успела да постигне јединство, па је због тога сада мање привлачна, то ипак не значи да то јединство неће постићи у неком будућем периоду. И то је други део приче: она је и даље фактички најбоља могућа алтернатива за нас”, тврди он, додајући да је друга алтернатива, која се тиче економске заједнице коју Русија покушава да организује, „у основи далека” за нас, јер немамо чак ни територијалну повезаност с том земљом.

Анђелковић указује и да премијер није рекао да се може тражити „неко међурешење” у односима са ЕУ, које би значило не одбацивати сарадњу, већ обезбедити модел какав с том асоцијацијом, рецимо, имају Швајцарска и Норвешка – бити нека врста придруженог члана, а не тежити пуноправном чланству. „Ако су европски фондови све мањи, нама се онда можда исплати да на неким пољима развијамо специјалне односе с Русијом и Кином и да се не везујемо обавезама које произлазе из директног чланства у ЕУ”, вајка се он.

Вулетић, међутим, не верује да је такав модел примењив на Србију, јер на Балкану није могуће, према његовим речима, обезбедити такву врсту неутралности какву, рецимо, има Швајцарска, која је и својеврстан светски трезор, или Норвешка, која је потпуно на географској маргини, а има и нафту која јој даје моћ.

Наши саговорници, иначе, сматрају да је поменуту поруку о све мање привлачној ЕУ премијер „адресирао” и на домаћу и на страну јавност.

Према Анђелковићевим речима, Европљанима је, с једне стране, пренео да превише не притискају Србију, јер многи у њој почињу да размишљају да ли им се исплати чланство, а, с друге, „једном делу евроскептичног бирачког тела у Србији – да то што он ради са ЕУ није еврофанатизам, већ да на основу рационалних смерница покушава да нешто уради за земљу”.

Слично је и Вулетићево мишљење. Рекавши да у земљи постоје два јасно разграничена пола, проруски и проамерички, он каже да ће СНС у будућем парламенту представљати јаку „тампон зону” између те две супротстављене позиције. „Вучић се, заправо, нада да је то порука већини грађана у Србији који су за избегавање те врсте конфронтације и она отприлике гласи: пошто не можемо да дођемо у потпуно неутралну позицију, одржаћемо, ако је то могуће, добре односе и с једнима и с другима. С друге стране, то је порука и свима осталима да Србија не може да окрене у потпуности леђа Русији, јер овде већина има прилично емотиван однос према њој”, сматра Вулетић, у уверењу да је то заправо „природна позиција Србије”.