Стратегије преживљавања

Јака суша, поскупљење хране и струје, као и јавни позив председника Републике влади да предузме мере за заштиту стандарда економски најугроженијих категорија становништва поново су скренули пажњу јавности на проблем сиромаштва у Србији. Зашто код нас и мало повећање инфлације ризик сиромаштва претвара у свакодневицу?
Према званичним подацима владе, линија сиромаштва у 2006. години је била дефинисана на 6.221 динар потрошње месечно по члану домаћинства. Стопа сиромаштва је била 8,8 одсто. Према овим мерилима, ситуација са сиромаштвом у Србији је боља него у већини земаља у окружењу. Међутим, оно што пружа одговор на наше питање је констатација да постоји висока концентрација домаћинстава одмах изнад линије сиромаштва. Сасвим мало померање те линије би стопу сиромаштва увећало за преко два пута.

Јавност у Србији гледа на владине мере за смањење сиромаштва кроз низ макро показатеља (стопа сиромаштва, број запослених и незапослених, ниво образовања, социјална помоћ, здравље нације итд.). Ове мере су, без сумње, креиране са много пажње и стручног знања и неке од њих су усмерене на активирање радно способних грађана, а неке на подршку мање способнима. Ипак, оне су само део реалног свакодневног окружења у којем десетине хиљада сиромашних домаћинстава настоје да се понашају тако да избегну глад и сиромаштво.

Свакако најугроженију групу међу сиромашнима у Србији чине старачка самачка или двочлана домаћинства која живе на селу. Реч је о особама са ниским људским и социјалним капиталом (слабо образовање, старост, удаљеност од институција, заједнице и непосредног породичног окружења). Оваквих домаћинстава међу сиромашнима је чак једна трећина. Она имају минималне издатке на исхрану, не иду на годишњи одмор, користе само најнужнија средства за хигијену и не обнављају своју гардеробу. Што се прихода тиче, ниједно од најугроженијих домаћинстава нема редован приход од запослења. Иако сва живе на селу, свега шест одсто зарађује од продаје пољопривредних производа. Осим тога, осам одсто прима социјалну помоћ, исти проценат добија повремену финансијску помоћ од рођака или пријатеља, и 68 одсто прима пензију.

Од најугроженијих домаћинстава 87 одсто су никако или слабо социјално умрежена. Као што је и логично очекивати за њихову старосну доб и економски статус, и ако могу да добију некакву помоћ од рођака или пријатеља најчешће су у питању приступ здравственим установама, новчана позајмица и емотивна подршка. Код друге две трећине сиромашних, код којих има више урбаних домаћинстава са млађим члановима који могу бити активни на тржишту рада, слика је другачија: не знатно виши, али разноврснији приходи, нешто боља социјална умреженост и већа активност на тржишту рада, мимо натуралне производње. У истраживањима социо-економских стратегија домаћинстава у Србији, које већ осам година спроводим у сарадњи са колегиницом Маријом Бабовић, нашао сам да је потрошња и у овом сегменту сиромашних домаћинстава веома ниска, а приходи ниски или веома ниски. Структура прихода ових домаћинстава је нешто другачија него код претходно описане групе: мање је пензија, више социјалне помоћи (пре свега новчаних додатака за децу), а више прихода се остварује из редовног и повременог запослења. Ова група врши мањи притисак на буџет и више стиче на тржишту рада, кроз редовне или повремене приходе.

Као и код претходно описане групе и у овом случају констатујем изузетно ниску социјалну умреженост. Социјална мрежа ових домаћинстава није гушћа него код домаћинстава за која сам због старости и просторне изолованости и очекивао јаку социјалну изолацију. Само је функција социјалне мреже домаћинстава из друге групе мало другачија, јер су, с обзиром на структуру групе, нешто чешће усмерена на тржиште рада, а нешто ређе на здравствене установе.

Што се радне активности тиче, из ове групе сиромашних домаћинстава 44 одсто нема ни једног редовно запосленог члана. У њима доминирају пензионери, домаћице и незапослени. У око 35 одсто случајева, ова домаћинства су активна на неформалном тржишту рада - у слабо плаћеним пословима који не траже квалификацију. Осим тога, ова домаћинства обезбеђују део потреба у храни и услугама сопственим радом у домаћинству.

Код сиромашних домаћинстава која имају формално запослене чланове, најчешће се ради о пољопривредницима или неквалификованим и нискоквалификованим радницима. Осим тога, ови запослени чланови најчешће живе у домаћинству са пензионером, домаћицом или незапосленим, што додатно отежава њихову економску позицију.

Самопомоћ се код ове групе домаћинстава огледа у производњи хране и пића за сопствене потребе коју упражњава 40 одсто домаћинстава, у самосталном кречењу и поправци инсталација и апарата у кући код 55 процената, производњи одевних предмета код 56 и чувању деце или нези старих и болесних код 54 одсто домаћинстава.

Можемо, дакле, закључити да се трећина најсиромашнијих домаћинстава у Србији налази у ситуацији велике економске ускраћености и изразите социјалне изолованости.

За подгрупу од две трећине сиромашних домаћинстава, која нису самачка или старачка рурална, може се закључити да живи у великој економској оскудици и видној социјалној изолованости. Ипак, њихова укупна ситуација нуди боље шансе, јер су чланови ових домаћинстава радно активнији. На жалост, за скоро половину њих та активност се своди на неформално тржиште и производњу и услуге за сопствене потребе.

Социолог, доцент на Филозофском факултету у Београду