Обесмишљавање стиха

Ђорђо Сладоје (1954) аутор је десетак песничких књига међу којима су и "Дневник несанице", "Велики пост", "Свакодневни уторак", "Трепетник", "Плач Светог Саве", "Петозарни мученици", "Далеко је Хиландар"... Поезија Ђорђа Сладоја, записао је својевремено Михајло Пантић, лирско је струјање језика у којем дамарају нерви племенског колективног памћења.
Ове године Сладоје је добио три књижевна признања: Дучићеву награду, Жичку хрисовуљу и награду "Јелена Балшић". Жичка хрисовуља ће песнику бити уручена у манастиру Жича, у недељу, 19. августа, на Преображење.

Да ли се и данас радујете наградама као на почетку каријере?

Све што је у вези са Јеленом Балшић, Лазаревом кћери, или са Јованом Дучићем, нашим највећим лирским песником, или пак са Жичом, "мајком свих цркава", требало би да је, само по себи, од нарочитог значаја. Разуме се да награде које носе њихова имена имају за мене велику важност јер ме "уверавају" да нисам узалуд трошио "дивит и артију", и одржавају ме у матици српске поезије, до чега је мени посебно стало. Гледао сам песнике, и веће и значајније од мене, како са усхићењем и дечијом радошћу примају ова признања. Радујем се и ја, како не бих, и драго ми је што нисам заборавио да се радујем. А туга што се многе ствари извргавају у своју гротескну супротност – иде башка.

Важите за песника који је препознао своје епске претке и на време саставио свој духовни родослов. А у њему су традиција, косовски завет, православље – одјеци десетерца?

Не бих се противио да ми је неким случајем у слух уденут хексаметар, да сам у свом духовном и књижевном родослову наишао на Шекспира, Пушкина или Хелдерлина. Али, мени је у наслеђе (и на чување) дато ово што сте Ви лепо набројали – српска традиција и култура чија је кључна тачка Косово, православна вера односно светосавље, вуковски језик и десетерац... Па иако сам у десетерцу написао најмање песама, он је и за мене "калуп осећајности". За разлику од већине мојих вршњака који су силну енергију потрошили да би се свему томе одупрли и наругали, да би га негирали и разградили, ја сам се трудио да тој традицији припаднем верујући да ће "древне накупнине", ако их у песму призовем, оживети, а моје стихове оснажити.

Поред детињства и завичаја, неизбежне историје пуне страдања, чест мотив у Вашим песмама је и судбина избеглица. Има ли краја нашим сеобама?

Избеглице, прогнаници, изгнаници, пребези, апатриди, интерно расељени, нестали... То су речи које су се увелико одомаћиле у нашем речнику. Изговарамо их механички, статистички равнодушно као да се у њима не крију истинске људске драме. Ја сам догурао до канала Дунав – Тиса – Дунав, и даље – нема се куд.

Прете нам и одузимањем Косова?

Кажу да Финци имају споменик папучи, али нико од њих не тражи да га се одрекну, нико не каже да су митомани који треба да се суоче са прошлошћу. А нама отимају и Косово и Метохију и цркве и манастире... Наш је стих "Сила узме земљу и градове..." Стих је наш, а сила је њихова. То отимање дуго траје и не треба сумњати да ће они учинити све да нам Косово отму – онако милосрдно, пријатељски, за наше добро – што је, признаћете, врхунац језуитске перверзије. Али, како се ствари око Косова драматизују, види се да оно није само за нас од судбинске важности, већ се види да је то једна од неколико тачака на којима се тестирају домети новог светског поретка и утврђују "правци будућег развоја". Да смо до Косова, претходних година и деценија, држали колико сад, кад је готово изгубљено, то се питање не би постављало ни у кафани, камоли у Савету безбедности.

Не трчите за песничким модама: поништавању песме, ругању поезији, обесмишљавању стиха. Ваша песма, и кад није римована, има музику, ритам, јесте – песма?

Разарање моралних, идејних и естетичких система, те демитизација и десакрализација по сваку цену – све је то оставило озбиљне последице на духовно стање и душевно здравље модерног човека. Ни поезија ни песници нису поштеђени. Заиста би се, с много разлога, могло говорити и о поништавању песме и обесмишљавању стиха и ругању самом песничком чину, о разарању духовне поетске основе, о насиљу над језиком, о култу ружног, мрачног и бизарног и низу других ствари које читаоца одвраћају од поезије.

Класична уметност, па и класичне форме певања, као да изумиру. Да ли ће неталентовани победити талентоване?

Не знам хоће ли победити, али је јасно да су већ дуго у вођству и то са великом разликом. Неталентовани тј. медиокритети су неупоредиво бројнији и по правилу се држе у маси; таленат је редак и увек издвојен – као за одстрел. Медиокритети одржавају живот, а таленат покушава да га симболички осмисли и тако учини подношљивијим. И кад побеђује, неталенат зна да то није довољно. Он тешко подноси победе, теже него таленат поразе, јер таленат црпе енергију из пораза. Таленат је од Бога и зато је неуништив, иако је потреба да се уништи бољи – један од снажнијих људских порива. Парафразирајући оног Андрићевог чувара ћуприје, могао бих и ја да кажем – све може бити, само не може бити да ће нестати људи који пишу песме и оних који ће желети да их чују и прочитају.

-----------------------------------------------------------

Труд је песнички, а чудо божје

Песма је "призив тајних сила", "варница небеског огња", а песник "творац мали најближи божеству". У каквом су односу Бог–песник–песма?

Кад бисмо судили по броју песама у којима се помиње Бог и божји атрибути, могли бисмо лако помислити да је српска поезија пуна свештеника. А није тако, јер ми, заправо, истински религиозног песника и немамо. Има, разуме се, сјајних песама са религиозним мотивима које су написали Лалић, Бећковић, Симовић, Ного, Тешић, Ракитић..., али има и мноштво рђавих, паразитских стихова попут оних који су, колико јуче, масовно писани о Титу и самоуправљању.

"Сваки час свемир ниче изнова", каже Дучић: сваки час и у сваком богоугодном чину, па дакле и у песничком. Песма је "производ труда и чуда", говорила је Цветајева. Труд је песнички, а чудо божје. Али, велика чуда као и велике песме – ретко се догађају.