Нови косовски мит

Млади поново демонстрирају и исказују бунт. Овога пута разлог њиховог ангажовања је протест због једнострано проглашене независности Косова и историјске неправде која је учињена Србији.

Бунт генерације већ је поспрдно прозван „Косово за патике”. Слика две девојке постала је синоним за дешавања на београдским улицама. Ономе ко жели да слуша, јасно је да су оне, а вероватно и већина њихових истогодишњака, на протесту биле зато што су незадовољне, фрустриране; зато што осећају да су на маргинама и запостављене. Не крадемо ми што имамо, него зато што немамо. Где су они који имају, зашто нису дошли да краду, речи једне од девојака пале звоно за аларм друштва у којем живимо.

К. Лоренц рече да манипулацију људима убраја у осам смртних грехова, а Орвел да се моћ састоји у томе да се људски дух разбије на комаде, а потом састави у жељени облик.

Бунт младих је аутентичан, али и конструисан. Верујем да емотивно проживљавају губитак Косова, иако на Косову никада нису били. Да им је због тога тешко и да осећају да је Србији, а тако и њима, учињена неправда. Нагомилани су бес и незадовољство, прича о Европској унији им је далека, за путовања немају пара, визни режим им отежава кретање. Косово је ту, свеприсутно, у сваком уџбенику, у новинама, на свим телевизијским каналима, у причама за породичном трпезом, у божићним СМС честиткама. Млади, као и сви ми, заточеници су „новог косовског мита” који је настајао последњих година, а за који, рекло би се, искључиву одговорност сноси овдашња политичка елита. Да ли нас је неко припремио за једнострано проглашење независности или било који други неповољни сценарио? О томе грађани Србије ништа нису знали изузев малог броја оних који се овим и сличним питањима професионално баве; о томе се није говорило, та се битка није могла изгубити. На послетку, питам се како је држава планирала да се нација и грађани опораве од тако великог шока?

Бојим се да одговора нема. Акциони план чије детаље не знамо, а сва је прилика нећемо ни сазнати, разрадио је активности државе у заштити суверенитета и територијалног интегритета. Но, чини се да нико није ни помислио да уради стратегију будућег развоја земље. Шта када прође први шок? Шта ћемо с генерацијама младих који живе с осећајем почињене неправде и чији су ставови обликовани пре свега на емоцијама? Како ћемо градити друштво у којем ће они моћи да се остваре? Ако то не учинимо, имаћемо друштво као збир фрустрираних појединаца који нису кадри да постигну напредак. Вртећемо се у зачараном кругу жртве из којег, ако нема системског одговора државе, нема ни скорог изласка.

Ако „министар који најбоље познаје народ” већ месецима напада једну телевизију, има ли ишта чудно што млади демонстранти хрле да нападну то „непријатељско легло”. Иако ће дан касније, највероватније, на истој телевизији погледати Лигу шампиона или „Великог брата”. Ако главни уредник једног недељника с одушевљењем говори да је у Србији стасала генерација која није аполитична, анационална, коју не занимају само шенген-визе, авганистански прах и хонгконшки плазма телевизори – има ли ишта чудно у томе да млади подржавају такве стереотипе и Европу доживљавају као колевку свих зала. Ако за дивљања по улицама Београда и других градова Србије многи министри, колумнисти и ини имају речи разумевања, понекад чак и похвале, како да очекујемо да се такво понашање неће понављати у будућности. Ако какво „одговорно лице” изјави да може да разуме, иако не оправдава, нападе на пекаре у власништву Албанаца или Горанаца који ту живе деценијама и који ничим нису допринели једностраном проглашењу независности Косова, да ли се тиме прећутно даје сагласност да се с таквим активностима настави док не прође „стање шока”?

Нема ту шта да се разуме. Ни да се правда. Насиље рађа насиље. На кратке стазе испољена национална осећања младих исказана агресивним понашањем могу да донесу подршку појединим политичким опцијама. На дуге стазе, урушиће и њих саме и друштво у целини. Стога верујем да би политичари и сви други требало да се позабаве тражењем начина да артикулишу бес и незадовољство младих; да не пренебрегну могућност социјалне експлозије и да пронађу решење за каналисање енергије младих у правцу њиховог укључивања у друштво и остваривања позитивних промена.

Непопуларно је, сигурна сам, у овим тешким данима говорити о образовању. Но, верујем да је најбољи системски одговор на проблеме добро и темељно образовање, с једнаким шансама и укључивањем младих у друштво и државу. Непопуларно је, знам, али можда би приликом следеће буџетске расподеле износ који се издваја за образовање и младе требало да буде повећан.

Научни сарадник у Институту за политичке студије