Гагин последњи круг у Београду

Подела улога у филмовима може имати велике последице по националну културу, чак и судбину. Када је Драган Николић постао Влах Алија у филму „Бановић Страхиња”, желео сам да постанем турски одметник заљубљиве природе који отима и заводи Страхињину неверну љубу. То што је успут палио и пљачкао, мање је битно.

Франко Неро тада је био тек нешто лепши од Бреда Пита данас, али је у кадровима с Гагом изгледао као Мистер Бин коме драга бежи са свадбе. Сећам се да је и Шербеџија био бриљантан, али је Гага био тај који је улогом затресканог Турчина, у та два сата биоскопске магије, разоткрио све егзистенцијалистичке контроверзе једне од најлепших епских песама.

Анђин избор се, наиме, показао савршено логичним, те су се читаве докторске дисертације о разлозима због којих она откида за турском битангом и још хоће да му помогне да заједно укокају див-јунака Страхињу, показале бесмисленим. Забога, која жена не би побегла са Драганом Николићем!

Отуда је и Страхињин опроштај Анђи сасвим разумљив, иако су њена браћа Југовићи намеравала да, у то доба друштвено прихватљивим санкцијама, својој сестри ископају очи и пошаљу је у манастир.

Тако је Драган Николић оправдао погубно мишљење да вековима славимо витеза шоњу. Ни веће фаце нису имале шанси поред Гаге. Тако је отклоњена бар једна од шекспировских дилема националне поезије и историје.

Мислио сам тако тада, кад ме дрмао пубертет, мислим тако и данас, кад на оном свету Драган Николић испија дупли виски с Павлом Вуисићем, Батом Стојковићем, Петром Краљем, Бором Тодоровићем, Николом Симићем, Ђузом Стоиљковићем и са још много момака који посматрају дирљиве изливе жаљења због његове смрти. Мора да им Гага продаје форе са бројних комеморација. Шта би се друго могло очекивати од последњег шмекера из времена сентименталног Београда?

Да лије сузе над самим собом? Тешко, није то чинио ни кад је његово тело разарала болест.

То су људи што нас повезују с нечим што смо заиста били и што смо могли да будемо. То време је нестало, а сад нас напуштају и симболи тог времена. Зато и Србија и некадашња Југославија толико жале за Драганом Николићем. Зато што је он заиста био Флојд.

Зато што су сви желели да буду фрајери који освајају девојке са Дедиња возећи „фићу”, а не „бе-ем-веа”. И сва трагичност наших последњих година јесте та што је прича истинита и што се није знало где завршава Флојд, а где почиње Драган, кад побегне са платна из биоскопске таме!

Узгред, тада је Београд имао више од 20 биоскопа раштрканих по предграђима, одакле је и потицао момак који разара женска срца и систем у улупаном „фићи”, дугокос, инфантилан, неодољив, али с кодексом части уличних мангупа.

Одласком Драгана Николића у неки лепши и праведнији свет нестао је један од последњих хероја одбране урбаног Београда. Зато што смо остали без мајора Гавриловића тог доба, којег смо се добровољно одрекли, претворивши епоху романтизма у еру џиберизма, коју оличавају типови коцкастих глава, што је последица тога да су их мајке још као бебе остављале да спавају на леђима.

И као Прле у „Отписанима” Гага је расипао шарм, те га сада једнако жале и партизани и четници. Ови други праштају му што их је лишио Мисирца и мајора Гашпара. Ови први му опраштају што је у таквој пропагандној серији која је, како време протиче, прерасла у жанровско ремек-дело, прекршио револуционарну патетику, стартујући сеоску снајку Анђелку, чији је муж отишао код чича-Драже. Или је то, можда, био први покушај националног помирења?

И као кримос Урке био је кул, мада нико појма није имао зашто. Ваљда зато што је Гага био тај који је возио последњи круг. И то не у Монци, већ у Београду.

Као сваки велики глумац, он је временом престајао да улази у ликове и, како то воле да кажу критичари, да проникне у њихов сензибилитет. Ма какви бакрачи! Догодио се обрнут процес. Ликови које је играо постајали су део Драгана Николића, боема са Црвеног крста који је својом широкогрудошћу творац необичног друштвеног феномена. Суперстар до кога је једнаком брзином стизао и генерал и последњи градски губитник.

Тако је Гага, творац култа антизвезде, дизан у небеса!

И његов брак с Миленом Дравић за све, осим за њих двоје, био је прворазредна сензација. Милена, тада највећа глумица велике Југославије, и он, тек осумњичен као будућа глумчина. Она, лепотица старија од њега, и он, највећи фрајер са главном улогом у класику Живојина Павловића „Кад будем мртав и бео”. Нико није давао ни грам шанси том браку. Обоје су били сувише славни и сувише лепи.

Испоставило се да су се сувише волели. Гага је познавао суровост и дволичност чаршије као њен активни јунак, па је душебрижницима, уместо „Добар дан”, понекад из забаве отпоздрављао – „Још увек смо заједно”.

Кад су Пола Њумена питали како је успео да одоли навали лепотица и више од пола века остане у браку са Џоан Вудворд, он је лаконски користио другачију метафору:

– Код куће имам бифтек. Зашто бих излазио због хамбургера?

Ко, без Гаге, још обитава у запуштеној енклави романтика? Ко је члан клуба алфа мужјака који седе у кафанама с карираним столњацима, без страха да их оптуже да су постали женскасти? Хоће ли тај заборављени свет мушкараца који плачу остати без свог предводника? Шта ће се догодити кад је Драган Николић постао мртав и бео?

Одговор на ово питање заправо је и одговор на питање ко је заиста био Драган Николић. У петак је преминуо један од највећих глумаца и власник једне од најбољих мушких улога у историји југословенске и српске кинематографије.

Био је то ветропир Џими Барка који је лутао кроз сивило провинцијских предела, тонуо у блато сеоских сокака и урањао у дроњаве чаршаве певаљке Душке, фасцинантне Ружице Сокић, те је окончао упуцан, седећи без гаћа на сеоском чучавцу. А тако је силно желео да постане певач, да буде део шоу-бизниса. Хтео је ’леба без мотике.

Испоставило се да је Џими био пророк без талента и среће. Гага је имао и таленат и срећу, али није желео живот Џимија Барке који сада живимо.

Наиме, нешто смо убледели. Само треба да нам јаве како смо мртви. Можда је својим одласком то желео да нам поручи Драган Николић? То је сасвим извесно. Јер, како је рекао Џими Барка, и кад будем мртав и бео, ја бих ипак хтео да макар каква-некаква светиљка будем.