У понору

За хуманистичке науке језик је материјал и форма, алат, средство (понекад и циљ), лабораторија, поље на којем научник или филозоф експериментишу, темељ и оно што на темељу лежи – кућа. Језик је једино што хуманистички научник уистину има, што је његово, и ако му се то одузме одузело му се све. Српско министарство образовања управо вредно ради на дехуманизацији високе културе и на разградњи српског образовног система, а тиме и на дехуманизацији јавног простора, чиме разграђује и оно мало преостале бране пред разорним таласом простаклука, некомпетентности, глупости и пратећег очаја који суверено царују земљом Србијом. Идеја да научници хуманистичких наука своје радове објављују пре свега на енглеском језику – јер то ће им се вредновати, не и ако пишу на српском – у америчким часописима који су углавном недоступни домаћој научној заједници и уз то, како је указало више од 500 научника, сумњивог легитимитета и квалитета, та идеја, дакле, обрушиће се на српску културу као метеорит.

Објављивати текстове на енглеском језику у англофоним, углавном америчким часописима, уместо на српском језику у српским часописима, писати књиге на енглеском језику уместо на српском, замисао је опасна и погубна. Не само што домаћа јавност неће бити у стању да проверава квалитет текстова – јер зашто бисмо веровали америчким уредницима да је реч о текстовима високог квалитета, као да не видимо тоне неупотребљивих урадака на енглеском језику – него не остављамо будућим генерацијама никакав материјал на српском језику. Уместо да раде на српком језику, млади ће људи настојати да што боље овладају енглеским, усвајаће енглеске конструкције и прихватаће начин мишљења који одговара енглеском језику. Други језици неће им ни бити потребни. Филозофију, утолико, можемо одмах да укинемо јер шта се имамо акати с француским, немачким, италијанским, старогрчким и латинским кад ћемо ионако све да објављујемо на енглеском и да читамо на енглеском и да мислимо на енглеском и да сањамо на енглеском? Јер, наравно, људи у министарству не знају да језик обликује мишљење, да је језик конститутиван за мишљење, да не постоји мишљење које не полази од језичких и културалних кодова чак и када те кодове руши да би изградило нове, они не знају да се појмовни апарат прави и примењује на матерњем језику. Они не знају да се на своме језику сања. Људи у министарству не знају да је језик живо биће које се обликује, које је у непрестаном превирању, које се као мезимче храни и негује, које куца као срце, које трпи батине и неправде, које се употребљава и злоупотребљава, али само тако траје, а хуманистичке науке вуку тај језик као некаква локомотива.

Хуманистичке се науке од природних разликују како по предмету истраживања и методи, тако и по степену формализације језика. Математика је, рецимо, најформализованији језик који разуме сваки математичар на планети и утолико је читљив за научника у Кини као и за научника у Хрватској или Венецуели. Али математичка култура, колико год била важна – а бескрајно је важна – узак је сегмент културалног простора. Језик једног социолога, рецимо, једва да се нешто разликује од обичног језика, јер степен његове формализације неупоредиво је мањи од математичког језика и он се обраћа кудикамо ширем броју читалаца. То, међутим, нипошто не значи да је потребно одустати од свог језика и своје културе ако тај језик није енглески, а култура англофоно обликована. Напротив. Само на своме језику филозоф може да артикулише битне ствари како за сопствени културални контекст, тако и на општој равни, јер он није представник фирме за производњу кугличних лежајева, него онај ко ради на живом језику, као хирург који оперише на куцајућем срцу. Иницијатива министарства равна је предлогу да хирург изволи оперисати на живом срцу, али без срца, ако је могуће. И што више таквих операција обави добиће више бодова и биће адекватније награђен. (На овом месту појављује се нови моменат од пресудног значаја за одређену културу: превођење. Превођење, дакле, а не писање на страном језику. Превођење на енглески и са енглеског обогаћује домаћу културу, писање на енглеском је осиромашује.)

Ако је судити по досадашњем деловању и будућим пројектима, Министарство просвете, науке и технолошког развоја тренутно веома успешно комбинује некомпетенцију, небригу, мучаљиву тврдоглавост и незнање.

Филозоф