Поглед на Европу преко Хрватске и Турске

Постоји ли у овом граду нека туристичка атракција?, упитао је странац своје домаћине у једном од најлепших српских градова. Постоји, али се прошле године удала, одговорили су му љубазни домаћини. Није јасно да ли ова анегдота говори о вечитој спремности да се нашалимо на сопствени рачун или само одражава онај део колективне свести који стално понавља да у овом несрећном делу света мало шта имамо да покажемо или пружимо, али бисмо зато из неког другог дела света тако много могли да узмемо.

И шта ћемо сада кад су нам се све атракције удале?

Као и у прошлој, сва је прилика да ни у овој кампањи странке неће водити главну расправу о Европи или Косову, а вероватно неће гинути у дебатама о економским реформама или незапослености.

Није тешко погодити да ће епицентар кампање заправо бити једна личност – Александар Вучић, при чему ће га његови саборци описивати као стуб реформи или наше будућности, док ће га противници најмање нападати због његовог односа према Европи, Косову или економији, већ због његовог односа према – њему.

Зашто су се грађани уморили од Европе? И како је могућ умор од нечега што нисмо ни стигли да видимо или осетимо?

Истина је да расправа о Европи у Србији личи на „Болеро”, дело саздано на бескрајним варијацијама једне лепе теме, које је и сам аутор Морис Равел једном описао као „дело за оркестар али без музике”, док се у књигама може наћи анегдота како једна госпођа на свечаној премијери тог дела да виче: „Упомоћ, упомоћ, какав ужас од музике”.

Али тај замор од европских тема није настао само зато што су бирачи преломили, већ што некако осећају да се тај пут до обећане земље стално продужује, а циљ помера.

Можда је за тај замор крив осећај да добар део политичке, економске елите одавно живи свој европски сан – у којем су неки фондови увек отворени, у којем су представници те елите већ у првој години транзиције решили све животне проблеме а онда 15 година обећавали грађанима да се налазимо на два корака до Европе и бољег живота.

На другој страни те сцене, у којој 98 одсто проевропског дела друштва заправо само помаже елити да живи сопствени европски сан и пристаје на улогу воајера бољег живота, успоставља се и евроскептична или источњачка елита, која, додуше не у тој мери, већ лично осећа благодети успона руске или кинеске економске моћи, али ће, изгледа, проћи која деценија пре него што се та моћ прелије и на неке сасвим обичне грађане.

Социолози воле да кажу како се свако модерно друштво развија и обогаћује у сталним сукобима традиционалиста и либерала, али није јасно шта се дешава кад се тај сукоб води само у веома ограниченим деловима друштва, у евро или русофилском џет-сету, дочим огромна већина остаје на ледини, распамећена од клецавих економских реформи и темељног социјалног раслојавања.

И добро зна да у Србији свакако не постоји бесмисленија прича од оне о политичким губитницима. Који седе на терасама јадранских вила или испијају шампањац на задњем седишту „бентлија” и сетно размишљају како су проћердали блиставу политичку каријеру.

Зато је и онај део друштва који није погинуо у рату лиценцираних либерала и традиционалиста, а није изгубио сву животну енергију у борби од недозвољеног и ненародног минуса у банци, остао у шоку док је посматрао најновија европска померања. Зашто Европа чини такав напор да објасни како у њој заправо не станују европске вредности?

Или, једноставније – зашто тај идеолошки и цивилизацијски неред, од којег су многи образовани људи из Србије тражили спас управо у убрзаном прикључивању Европи, сад постаје сасвим легитиман у Бриселу, Лондону или Берлину?

Турски лидер Тајип Ердоган као да је желео да осрамоти Европу која је деценијама понижавала тако велику земљу и цивилизацију.

Учинио је готово све што никако не би смео неко ко покушава да постане члан европског клуба, али је протеклих недеља постао човек који више утиче на судбину Европске уније од већине председника или премијера. Јесте и хапсио уреднике највећих медија, гушио опозицију, кршио људска права у свакој могућој прилици, али му је, и поред тога, Брисел направио уступке какве није учинио ниједном турском лидеру пре њега.

Није остало јасно да ли је Ердоган награђен јер је обећао да нешто неће учинити – неће слати стотине хиљада избеглица и тако нарушавати европски спокој. Или можда због нечега што је учинио – рушења једног авиона.

Ако се за Турску може и наћи неко геостратешко оправдање – велика земља, економија у успону, а веома осетљив положај, није јасно кроз који то идеолошки и цивилизацијски филтер у Бриселу пролази нова хрватска власт. Не смем ни да помислим шта би се догодило у Србији кад би један од челника владајуће странке поручио лидеру највеће мањинске странке да, ако се не осећа сигурно у Србији, оде тамо где би се осећао сигурним. А један од лидера ХДЗ-а управо је то поручио Милораду Пуповцу, а Европа је остала нема.

Јер, као што сви добро знамо, пре него што неко постане део ЕУ, мора да испуни највише стандарде у поштовању људских права. Осим ако неко ипак не одлучи да није прилика или тренутак. Јер би у Бриселу свакако већ неко приметио да је за министра културе изабран човек који је објављивао текстове у штампаној ствари која се зове „Независна држава Хрватска”, основаној од никада неосуђене особе која се зове Анте Павелић. „Баш као неким циркуским триком, један се графит – Je suis (ja sam) усташки син – одлијепио од уличног зида, оживио и преузео укупну власт”, написала је ових дана новинарка Хени Ерцег.

Али пре и после такве опаске у Београд стижу опомене из Хрватске да ће успорити пут Србије ка ЕУ. Није реч о томе да Србија није заслужила такве подлости од отворених симпатизера Павелића. Није их заслужила ни сама Европа.