Француски лонац

Пре само неколико година, у другој половини 2012, најутицајнији британски магазин „Економист“ је, због јасног левичарског изборног програма, прогласио новоустоличеног председник Француске, социјалисту Франсоа Оланда, за „најопаснијег човека у Европи“.

Међутим, од проглашавања финансијског сектора за примарног непријатеља и обећања да ће се бескомпримисно борити за друштво социјалне правде и једнакости, до заокрета према социјал-дефанзивним и либералним политикама, није требало дуго да се чека.

Тај заокрет је и симболички започет када је 30. марта 2014. за премијера постављен Мануел Валс, представник крајње десног крила социјалиста. Убрзо након тога, владу напуштају Зелени, као и троје министара из леве фракције партије, и тиме је потпуно отворен пут неолибералним контра-реформама.

Француски социјалисти, дакле, као и остатак европске умерене левице (укључујући и грчку Сиризу), због неодлучности да се упусте у борбу са јаким противником, али и зарад задржавања привилегија које носи власт, нису одолели шарму неолиберализма.

Штавише, за разлику од неких својих социјалистичких претходника, Франсоа Оланд и његова влада су „капитулирали без испаљеног метка“. Последица тога је наставак социо-економског урушавања државе, повећање друштвених неједнакости и све већа незапосленост.

Ефекти потпуно супротни ономе што тврде неолиберални мегафони крупног капитала. Оланд је због свега тога постао најнепопуларнији председник у историји француске Пете републике.

Ипак, завршни ударац левичарском предзнаку социјалиста ће, сва је прилика, задати министарка Миријам ел Корми с предлогом новог Закона о раду, који ће довести до тога да радни слојеви раде дуже, да буду мање плаћени и да их послодавци лакше отпуштају.

Многи се с нескривеним чуђењем питају како је могуће да Оланд и социјалисти, само нешто више од годину дана пред нове председничке и парламентарне изборе, спроводе деснију политику него што би десница смела и да помисли.

Кажу: „па то је суицид“, узимајући у обзир чињеницу да због специфичности француског политичког система умерена левица никада није дошла на власт без директне или индиректне подршке радикалне, па чак и екстремне левице.

Међутим, они који то говоре изгледа да не виде да је француски политички пејзаж од 2012. темељно измењен, те да су последњих година на делу политичке стратегије каквих није било од 1958.

Најпре су томе допринели конзервативци рушењем тзв. републиканског консензуса, када су пред последње локалне изборе одредили стратегију: „ни левица, ни екстремна десница“.

До тог момента, наиме, све републиканске опције - од екстремне левице до конзервативаца - наступале су мање-више отворено заједно против Националног фронта у свим срединама и на свим нивоима где је постојала шанса да кандидат екстремне деснице однесе победу.

С друге стране, социјалисти су исправно проценили да после свих десничарских мера које су операционализовали од краја 2012, више ни под каквим условима у другом изборном кругу неће добити подршку радикалне левице.

Због тога је Оланд, у намери да се приближи бирачима центра и умерене републиканске деснице, одлучио да радикализује своју либералну политику. Калкулација је, по свему судећи, следећа: Марин ле Пен ће у сваком случају ући у други изборни круг, тако да је кључни противник у првом кругу у ствари кандидат конзервативаца.

Актуелна владајућа гарнитура у Социјалистичкој партији се, дакле, нада да ће уз помоћ традиционалних гласача социјалиста, али и гласача центра и либералне деснице, најпре победити Николу Саркозија или Алана Жупеа у првом кругу, а онда, уз помоћ „свих републиканаца“, и Марин ле Пен у другом кругу.

Видећемо колико ће оваква стратегија дати резултате. У сваком случају, рационално гледајући, то је последња сламка спаса да социјалисти у још једном мандату добију председника републике и већину у парламенту. Наравно, по цену да напусте највећи део онога што их је до сада одређивало као левицу.

Главни и одговорни уредник српског издања Le Monde diplomatique