Смрт председника

Сукоб између Ивана Стамболића и Слободана Милошевића, два политичка пријатеља и на почетку политичке каријере истомишљеника, завршен је трагично. На Фрушкој гори тело Стамболића у јами пуној креча открио је припадник Јединице за специјалне операције 28. марта 2003. године, недуго после убиства премијера Зорана Ђинђића.

Обојица су били у блиским породичним везама са револуцинарима. Иван са ујаком Петром Стамболићем, Милошевић, преко супруге Мире Марковић, са њеним оцем Момом и стрицем Дражом Марковићем.

Иван Стамболић и Слободан Милошевић, чије пријатељство је зачето још на Правном факултету, наступали су као незадржив тандем. Циљ им је био да се најпре освоји Београд (ко влада Римом, влада и империјом), а онда и цела Србија. Најпре је Иван од 1982. до 1984. био председник Градског комитета, а онда Слободан наредне две године. Пре тога, по истом редоследу, владали су београдским предузећем „Техногас”. Када су се доказали као успешни привредници, кренули су у даља освајања. Иван постаје председник Привредне коморе Београда, а затим се сели на Студентски трг у Градски комитет. Слободан постаје председник Београдске удружене банке, да би 1984. наследио Ивана на истој адреси на Студентском тргу.

Све су радили смишљено.

Врхунац двојца био је мај 1986. када Иван на Конгресу Савеза комуниста Србије доводи Слободана на своје место председника ЦК. Провидно политичко наслеђивање је прошло упркос отпорима. А Иван је постао председник Председништва Србије.

Пукотине између њих већ су се назирале.

После завршеног конгреса у Сава центру, Милошевић, који је био повредио ногу неколико месеци пре тога, замолио је писца ових редова – а био је у друштву с председницима покрајинских комитета Ђорђем Стојшићем и Аземом Власијем – да га испрати до „Интерконтинентала”. Тада ми је рекао: „Иван је много запустио Партију и онај апарат у ЦК, мораћу ја то да притегнем!”

Дошло је до сукоба око размештања кадрова: Иван је успео да за председника Скупштине града доведе архитекту Богдана Богдановића; за ондашње прилике то је био политички шок. Слободан се борио за остале. Два водећа српска функционера престала су да се као некада договарају. Посредник им је био Живорад Вишић, који је и предложио, заједно са Светозаром Мијаиловићем, Драгишу Павловића – образованог и писменог човека, за шефа Ивановог кабинета.

Изјавом да га нико не може спречити да с поносом каже да је Србин, а онда говором на Косову да Србе нико не сме да бије, Милошевић је стекао велику популарност. Концепт Стамболића и Павловића био је, за разлику од Милошевића и његових истомишљеника, да се хармонија са Косовом може постићи само сарадњом. Сепаратистичке снаге на Косову још од демонстрација крајем шездесетих добијале су на замаху. Национализам у Хрватској, али и у другим деловима Југославије, почео је да нараста, назирале су се велике промене.

Дан после Слободановог говора у Косову Пољу, Иван ме је – мислим да је била субота – возио „маздом” Булеваром кући и питао: „Како ти се допао Слобин говор на Косову?” Кратко сам му одговорио, није ништа на то рекао, али сам имао утисак да му мој одговор није био по вољи.

У кући Стамбоићевих, на Бановом брду, надомак Кошутњака, где је и отет док је џогирао, водиле су се и драматичне породичне расправе, у којима је најоштрија била Иванова ћерка Бојана, која је тражила од оца да ни у једној варијанти не прихвати оставку коју му је Милошевић тражио. Њена сахрана, после трагичног инцидента код Будве, довела је на Топчидерско гробље у лето 1988. године и Слободана.

Најближи пријатељи су упозоравали Ивана неколико месеци пре Осме седнице Савеза комуниста шта се спрема, али он је веровао да ће наћи компромис са Слобом и да није све како се прича.

Те бурне 1987. био сам са Десимиром Јевтићем, председником Владе Србије, и потпредседником Рикановићем на мору. Док смо се возили Боком, Рикановић рече: „Онај мали припрема за јесен велику офанзиву на Ивана!” „Мислиш у вези са Косовом?”, питам га. „Какво Косово, то је борба за власт!”

Ивана је упозоравао и Милија Мишовић, један од најближих пријатеља. На ручку који је Иван приредио Жики Ковачевићу поводом одласка за амбасадора у Вашингтон, домаћин је рекао новом дипломати да му се јави ако му треба нека помоћ. Жика му је одговорио: „Мени помоћ, Иване, вероватно, неће требати, али се ти припази, јер ти спремају велике замке!” Ово је Мишовићу и мени испричао лично Ковачевић, много година касније.

Иван је са неколико присталица одолевао притиску Слобиних придобијених чланова највишег државног тела, председништва. Али Слободан је прибегао опробаној методи у комунистичкој политичкој пракси: да се тобоже народ, у овом случају оличен у Градској конференцији Социјалистичког савеза Београда, чији сам члан Председништва био, изјасни и захтева неопозиву моменталну оставку Ивана Стамболића. Изабран сам у радну групу која ће да упути Стамболићу писмо. Повукли смо се да формулишемо захтев. Почели смо да жврљамо по хартији у коминтерновско-бољшевичком стилу – „сви знамо за заслуге и доприносе Ивана Стамболића итд, али...” Тада је ушла секретарица и рекла да нема потребе да састављамо текст, Иван је поднео оставку.

Код мене је 2006. дошао Душан Чкребић, да ми да рукопис своје књиге о политичарима Србије, коју је касније објавио. Страховао је за исход операције на срцу, која му је била заказана, и хтео је да за сваки случај имам један од три примерка те књиге. Познат по реченици на Осмој седници да је Србија „уморна од лидера” – била је то алузија на Стамболића – Чкребић ме је уверавао да Милошевић, он и остали, нису мислили да ће ствари ићи тако далеко...

Новинар и књижевник