Пресуда и реаговања

Иако су најновији догађаји у Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију (МКТБЈ) засигурно међу најзначајнијима који су се збили у његовим судницама, мало шта се поводом њих може изрећи и при том не поновити већ знана мишљења о међународнокривичноправном профилу ове правосудне институције увелико зашле у трећу деценију свог контроверзног постојања. Ипак, две од мноштва реакција на актуелне вести са старе и познате адресе завређују кратак осврт.

У првој од тих реакција коју потписује донедавна председница једне утицајне српске невладине организације без чијег би „конструктивног доприноса” раду МКТБЈ-а исти био неупоредиво мање учинковит, упозорава се да најновија пресуда трибунала ратном лидеру босанских Срба не оставља простор за ревизију скорије историје региона, у првом реду њеног босанскохерцеговачког „поглавља”. Ауторка сугерише да је време да се почне с притисцима на министарства образовања у свим земљама наследницама некадашње Југославије како би се, по њеном мишљењу неспорне, судске чињенице утврђене том пресудом једном и заувек уградиле у њихове образовне програме.

А колико је, односно да ли је уопште новија историографија западног Балкана која се марљиво исписује у хашким судницама поуздана и као таква погодна да се нађе између корица историјских читанки?

Својим истражним радњама МКТБЈ је током две и по деценије постојања засигурно дошао у посед огромне документарне грађе на основу које би се могле ваљано реконструисати велике догађајне секвенце дугогодишњих и крвавих ратова за територијално наслеђе бивше Југославије; с друге пак стране, ништа што би било налик целовитом мозаику те трагичне регионалне догађајности за четврт века свога пословања трибунал није ни покушао да испоручи међународној и локалној јавности, углавном због селективног, на српске починиоце центрираног приступа његовог тужилаштва злочиначкој заоставштини сукоба у којима је скончавала друга Југославија. Таквим приступом, ма ко од главних тужилаца да га је персонификовао, тужилаштво трибунала је двадесетак протеклих година предано подупирало задату му интерпретацију недавне ратне прошлости региона, у првом реду „злочиначке” улоге српских политичких и војних елита у њој, а наручиоци тог пропагандног посла његовим ефектима све то време у светском јавном мњењу морално легитимизовали и политички нормализовали настајуће обрисе једне нове и српским државнотериторијалним интересима дубоко противне геополитичке архитектуре овог дела Европе. У тим јединим неспорним чињеницама које се тичу учинака досадашњег деловања МКТБЈ-а садржано је, чини се, и много више од једног озбиљног разлога због којег његову верзију скорије историје региона треба, супротно заговараноме из редова овдашњег невладиног „сектора”, истрајно подвргавати темељитој ревизији и, што је још важније, на све расположиве начине јој запречавати пут до школских уџбеника.

У другој реакцији на пресуду ратном лидеру босанских Срба, пристиглој са истих „другосрбијанских” адреса, подвлачи се да је њоме потврђена квалификација злочина у Сребреници као злочина геноцида, претходно изречена у пресуди трибунала генералу Радиславу Крстићу; геноцид у Сребреници, каже се надаље, јесте и биће за српске елите тачка драматичног суочења с истином о последњим западнобалканским ратовима, због чега ће ce, како се предвиђа, наставити са негирањем геноцидног карактера почињеног недела, што је иначе, додаје се, крајња фаза сваког злочина тога ранга.

Најпре нешто о закључном делу наведеног става. Да су колективитети склони порицању геноцидне каквоће сопствених злочињења давнашњи је увид социјалне психологије, антропологије и низа других наука о човеку. Из тог увида, начелно неспорног, међутим, не следи да се такав карактер не може порицати и злочину који то, дакле геноцид, уистину није, иако га таквим народ жртва и његови политички покровитељи покушавају да представе. У конкретном случају управо то је, рекло би се, посреди. Штавише, геноцидни карактер злочина у Сребреници не поричу само припадници народа из којег потичу његови извршиоци већ и низ угледних несрба широм света, од Ноама Чомског и Ефраима Зурофа, преко Едварда Хермана и Александра Дорина, до многих других, исувише бројних да би у диспутима на ову тему могли да буду игнорисани. „Не допада ми се начин на који се термин ’геноцид’ користи протеклих неколико година”, каже првопоменути од њих. „Ја сам га, рецимо, користио када је било речи о ономе што се десило у Руанди, али не и за злочине на Источном Тимору, где је у исто време побијено око 200.000 људи... Злочин у Сребреници није био ни близу тих размера.” Можда бисмо се, наставља Чомски, могли сложити да убудуће свако бројније, етничком мржњом мотивисано убијање, какво је било и сребреничко, дефинишемо као геноцид; али, додаје он, у том случају бисмо морали изумети нови термин за оно што се досад сматрало и именовало геноцидом. Наиме, децидан је знаменити Јеврејин – а њима би се у овим стварима из разумљивог нам разлога морало веровати више него екстремно политизованим међународним судовима – реч је о сасвим различитим злочиначким феноменима и та разлика би морала бити видљива и на нивоу имена која им придајемо. Док то не буде било могуће, предлаже он, користимо термин „геноцид” за оно за шта смо га и досад користили – масовно убијање почињено с јасном намером да се истреби један народ – „и не појефтињујмо његово значење”.

Научна сарадница Института за филозофију и друштвену теорију у Београду