Синдром Римског царства

Америка је још "хиперсила", највећа, најмоћнија и једина – али колико ће још дуго то бити? Да ли је ово што се с њом догађа у Ираку, или на другим деловима фронта у "рату против терора", само привремени неуспех, или индикатор суштинске слабости? Империје, показује историја, имају свој успон, свој зенит и пад. Да ли је Америка у зениту, да ли је моменат њене највеће моћи коју је осетила непосредно после тријумфа у хладном рату, коначно прошао?

Дебата о томе не престаје откако се теза о "крају историје" и коначној победи западног система оличеног у двојству либералне демократије и тржишне економије показала само као пусти сан. Успон нове силе, Кине, повратак спољнополитичког самопоуздања Русије, изазови "непоћудних држава" попут Ирана или Северне Кореје, жилавост Ал Каиде – чине да Америка данас изгледа слабије него на почетку овог века. Али да ли је та слабост опет само привид, а не суштина, да ли је само резултат промашаја Бушове администрације, или манифестација тектонских промена у планетарном билансу моћи?

Све ово су још питања на које нема коначних одговора, али за којима се упорно трага. Преиспитивања су можда најсвеобухватнија у самој Америци: прелиминарна кампања која треба да изнедри кандидате за новог председника која је почела раније него икад, у фокусу пре свега има рат у Ираку и његове последице на америчку позицију "лидера слободног света". Очигледно је, при том, да је тај рат увелико изгубио унутрашњу легитимност, што у још оштрији фокус ставља чињеницу да спољну никад није ни имао. Око Ирака се колебају и најдоследнији савезници Вашингтона, а недвосмислени резултат овог рата коме се не види крај јесте готово драстичан пад угледа Америке у свету.

Американци, који воле да буду вољени, који су током готово целог 20. века себе доживљавали као нацију са специјалном мисијом ширења сопственог јеванђеља слободе, индивидуализма и предузетности, сада се питају зашто су одједном толико неомиљени. Извесно је, наиме, да је после краткотрајне солидарности након удара Ал Каиде од 11. септембра, обновљен глобални талас антиамериканизма.

Да ли је разлог за то америчка унилатералност, повећана склоност ка интервенционизму (од 1989. до 2001. са значајном војном силом ван граница је дејствовала осам пута, дакле у просеку сваких 18 месеци), све упадљивије омаловажавање УН, игнорисање нових претњи као што је глобално загревање, или пренаглашена ароганција коју је донела идеологија неоконзерватизма? Сигурно је да су поводи за негативне реакције света од свега овога помало. Али ново је и да због тога Америка почиње све више да се преиспитује – како да остане то што је донедавно била. "Ми смо јединствена нација, нема замене за наше лидерство", поручује тако Мит Ромни, бивши гувернер Масачусетса и један од републиканских претендената на Белу кућу, понављајући мантру да је јака Америка главни гарант светске безбедности...

"Америка не може да се са изазовима овог века носи сама, нити свет може да се са њима ухвати у коштац без Америке", узвраћа пак нешто реалистичније Барак Обама, звезда у успону из табора демократа. Обама је и самокритичнији: "Рат у Ираку никад није требало да буде започет нити одобрен…".

У свеопштој америчкој интроспекцији, можда је најзанимљивија анализа дошла са неочекиваног места: од главног државног ревизора, "генералног контролора", којега председник и Конгрес именују са мандатом од 15 година. Дејвид Вокер, који извештаје по правилу сачињава на захтев законодавних власти, овога пута је самоиницијативно сачинио и обелоданио своје виђење "стања нације", са нимало оптимистичким порукама.

Постоје "упадљиве сличности" између данашњих прилика у Америци и ситуације и фактора који су довели до пада Римског царства, укључујући ту и "срозавање моралних вредности и политичке културе код куће, преамбициозну и пренапрегнуту војску на страним територијама и фискалну неодговорност централне владе", констатовао је Вокер. "По мом мишљењу", наставио је, "време је да научимо нешто од историје и предузмемо кораке да Америчка Република издржи проверу времена".

Аларми су учестали и дилема је само – да ли су закаснели? Рекло би се да нису: амерички пад је сада више далеки наговештај него блиска реалност: њена "тврда" и "мека" сила још немају ни издалека равноправне ривале, мада су у успону многи изазивачи. Њен војни буџет је раван укупним војним трошковима остатка света, још није могуће да се било шта иоле значајно у свету одлучује без њеног учешћа (укључујући ту и статус Косова), незаобилазна је у свакој акцији са глобалним епитетом.

Па ипак, помаљају се и неке нове реалности – дојучерашњи солиста у светској арени, све више увиђа да је и за њега боље да постане тимски играч.