Тони Монтана у Белој кући

Доналд Трамп, алергичан на мигранте, какав већ јесте, то поређење би вероватно сматрао увредљивим, али у његовој привлачности за Американце, па и за многе Србе, има нечега налик харизми извесног кубанског азиланта у САД и злогласног криминалца по имену Тони Монтана. Протагониста Де Палминог „Лица с ожиљком”, пропалица која се успиње на врх нарко-картела, Монтана прљавим новцем купује себи приступ отменим местима. У једном таквом ресторану, они који су рођени са сребрном кашиком у устима згражавају се над његовим неизлечивим простаклуком. На то им се он руга да им је, колико год се успијали, потребан како би њему могли да урежу белег негативца и тиме скрену пажњу са својих послова, ни по чему поштенијих, само боље скривених. Тако нас сценариста, стари левичар Оливер Стоун, придобија за разумевање према Монтани, терајући нас на поистовећивање с оним који у очима лицемерне елите остаје шљам колико год да се обогатио користећи се јединим начинима за које је био способан кад већ није имао приступ врхунским школама где би га подучили махинацијама на берзи.

Трамп је, као богаташко дете, имао приступ свему што је пожелео, али своје пословне преваре, судећи по америчким медијима, није успео да сакрије, као што није сакрио ни вулгарност или агресивност. Он је припадник елите која га не воли јер јој срозава углед превише провидним малверзацијама и отворено вређа остале моћнике. То је било довољно да многи почну да га доживљавају као „нашег човека у њиховим редовима”, који ће онима што владају напокон рећи шта им спада – Лице с ожиљком на путу за Белу кућу.

Мора да и ту леже неки од разлога из којих многи Срби толико воле Трампа да на фејсбук профилима, уместо своје, држе његову фотографију. Пре свега, Хилари Клинтон, његов вероватни противкандидат, и за гомилу Американаца је оличење дволичности, лакомости, шуровања с богаташима и превише брзог прста на обарачу кад треба пуцати по страним земљама. Ако Трамп, пак, победи и оствари оно што обећава, одлично. Пропадне ли, повлачећи САД за собом, како то слуте амерички либерали – још је више повода за срећу, барем онима који су овде ликовали и 11. септембра, сматрајући тај масакр праведном осветом и не схватајући, кад већ о жртвама нису размишљали, у колике је невоље тог тренутка упао читав свет, па с њим и Србија.

И немало Американаца, у крајњој линији, прижељкује Трампа у Овалном кабинету, зато што верују да је он темпирана бомба која ће разнети вашингтонске клике увезане с Волстритом. Запањујуће је колико се Трампових симпатизера у анонимној анкети „Гардијана” исповедило како им је циљ да на место председника дође неко ко би – ово је само незнатно парафразирано – разобличио апсурдност система тако што би га својом махнитошћу повео до крајњих граница, након којих би се он свима белодано указао као параван политичке олигархије слепе за патње обичног човека и економске плутократије барона пљачкаша. Ако такво резоновање делује као карикирање левичарских мислилаца, један од испитаника, збиља, дословце говори о томе колико су му блиски Маркс, Маркузе, Жижек и Клајнова.

Већина Американаца који су за Трампа, ипак, верују у његову крајње десничарску и ксенофобну политику. Чини се да се и његови овдашњи симпатизери искрено надају како ће он испунити своја обећања. Ако већ желимо, како га овде често називају, „америчког Шешеља” у Белој кући, питање је зашто више грађана Србије неће изворног Шешеља за сопствени дом, него већински подржавамо отвореност према свету. Можда смо и ми, као САД и Русија, почели да водимо „ратове преко посредника”, онако као што смо бодрили Грке да се боре против штедње и кресања социјалних давања док смо овде такву политику прихватили, односно као што не желимо да Москва, ни по коју цену, попусти у отпору према Западу али бисмо ипак у Европску унију. Биће да они што су растрзани таквим недоумицама претпостављају како би Америка на челу с Трампом постала налик Русији, па би било свеједно коме ћемо се приклонити. Још не бисмо морали више ни да дижемо галаму око лажних диплома, пошто би председник САД, тог научног гиганта, био човек чији их је неакредитовани универзитет штанцовао навелико док није морао да затвори ту квазиустанову због тужби преварених студената.

С Трампом као главном звездом изборне кампање, Америка тренутно, пре него на Русију, подсећа на Србију из деведесетих година: кандидати се размећу вулгарностима и прете ратним злочинима, због каквих смо овде били подвргнути казни. Тешко да су у оно време Срби, као неки од Американаца који су данас за Трампа, подржавали Шешеља зато што су замишљали себе као левичарске спаваче у десничарским редовима, агенте провокаторе попут оних што су деветнаестовековне анархисте подстицали на убиства да би их онда хапсили. Пре ће бити да су истински навијали за лидера радикала, премда се можемо надати, ако је то олакшавајућа околност, кад већ није оправдање, да је то било макар делом из истих разлога које наводе десничарски симпатизери Трампа: разочарани су што им се земља нашла на привредној низбрдици и што губи статус најмоћније на свету. За разлику од грађана Србије деведесетих, којима се претходна држава распала да би потом потпуно осиромашили, Америка, заправо, ни политички ни економски уопште не стоји лоше, једино што је прекинут ланац непрестаног напретка и садашња генерација младих не живи боље од родитеља. Али, и то је било довољно да Американци изгубе присебност.

На част им ипак служи то што је, према последњим истраживањима, 60 процената становника САД против Трампа, као што и половина њих нерадо гледа на Клинтонову. Ето још једне паралеле са Србијом, јер такав однос према најизгледнијим кандидатима на председничким изборима ставља Американце у дилему због које се већина Срба вајка још од увођења вишестраначја – бираће између два зла, неће се опредељивати за оног ко ће земљу унапредити, него за оног ко ће је мање упропастити.

И америчка омладина, судећи по разним студијама, идеолошки је конфузна као наша и махом пристаје уз антисистемске кандидате, једино што су јој нешто више сродни левичари, за разлику од српских новијих генерација, које су се превасходно приклониле десници. А и амерички левичари-трамповци наликују српским „белим листићима” и вероватно би се идентично понашали да им њихов трик успе: кукали би да им ни онај што су га довели на власт није ништа бољи од претходника, него чак и гори.

Премда, Александар Вучић, од свих чувених Американаца, не подсећа на Трампа колико на Томаса Џеферсона. Један од вођа америчке револуције сматрао је да је за слободу благодетно да сваких двадесет година у земљи избије побуна. Српски премијер као да верује да су сваке две године нужни избори. И између њих тече непрекидна револуција, па министри и директори јавних предузећа сваки час добијају упозорења да ће излетети из фотеља због лоших резултата. Опозиција негодује да је само шачица слабих кадрова заиста избачена са важних положаја, али у јавном мњењу Вучић успешно одржава слику о себи као политичару који се не либи ни тога да устане против „својих”. То је у ово време незадовољства естаблишментом постало нека врста императива за политичаре који желе популарност, па тако Трамп ратује с врхом сопствене странке, док је Џереми Корбин, упркос снажном отпору, у тој борби већ победио и преузео вођство над британским лабуристима.

Вероватно је, ипак, да ће Трамп изгубити, ако не унутар своје партије – готово извесно на изборима, и да чак ни накратко неће моћи, као Тони Монтана, себи да говори „свет је твој”.