Селфидиотизам

Тешко је и замислити колико се збуњено пре неколико дана осетио Сеиф Елдин Мустафа, отмичар авиона компаније „EgyptAir”, у тренутку када му је пришао један од његових талаца, извесни младић по имену Бен Инес, и замолио га да направе селфи. Неколико тренутака касније настала је фотографија коју је сам аутор одушевљено прогласио најбољим селфијем икада направљеним.

Многи медији су се недуго затим ситничаво прихватили анализирања селфи елемената поменуте фотографије, закључујући да се ту заправо не ради о селфију већ о обичној фотографији пошто слику није направио сам Инес. Међутим, тешко је отети се утиску да је поменута фотографија све, само није обична.

Пре свега, уско гледано, селфи заиста настаје када особа сама себе услика, дакле кад је главни објекат фотографије истовремено и њен аутор. Међутим, суштина селфија као феномена није у томе ко је притиснуо дугме на фото-апарату, већ у намери аутора и композицији саме фотографије. Другим речима, ако неко има за циљ да себе постави у центар догађаја који жели да овековечи, стављајући све остале објекте у функцију самог себе, онда је то селфи, без обзира на то ко је направио фотографију.

Но, то је најмање важно питање које је овај догађај покренуо. Много важније јесте оно које се односи на мотиве младог Британца да уопште замоли отмичара опасаног експлозивом (касније се испоставило да је лажан) да начине поменуту фотографију. Другачије речено, шта је то што нагони све већи број младих да у ситуацијама опасним по живот, уместо за заклоном, посегну за камерама својих мобилних телефона. И то, понекад, само зарад још једног селфија.

Одговор на ово питање можемо потражити ако погледамо децу око себе и констатујемо на који начин стичу искуства о свету који их окружује. С једне стране, практично од дана када се роде већина родитеља, свесно или несвесно, социјализацију своје деце препушта екранима који их окружују. Путем великих екрана хране их медијским садржајима ниског квалитета, а путем малих мобилних екрана апликацијама и игрицама у којима су деца неприкосновени режисери догађаја. Али ту се њихова изложеност екранима не завршава. Сваки њихов осмех, корак, рођендан, полазак у вртић и школу, летовање и зимовање, пливање и грудвање студиозно бележи око родитељске камере, несвесно их учећи да само оно што је забележено и емитовано постаје реално а све остало нестаје у вечном забораву. Препуштајући технолошким справама да бележе секвенце њихових живота и преносећи такав модел спознаје стварности на своју децу, родитељи их лишавају могућности да развију способност поимања живота у својој интегралној форми. Тако животи наше деце постају фрагментирани, исцепкани на хиљаде комадића похрањених у безбројним фолдерима које ће ретко ко отварати, а нико неће бити у стању да споји у целину импресија утиснутих у њихово сећање.

Константна изложеност различитим садржајима који се емитују преко великих и малих мобилних екрана, догађаја који су сами режирали или оних који су креирали други, све више укида способност младих да очувају дистанцу између фикције и реалности. Навикнути да конзумирају живот кроз велике и мале екране, све више младих заправо испољава своје искуство и почиње да га доживљава као свако друго камером забележено искуство. Они су научени да се једино кроз око камере могу носити са светом који их окружује.

Усвајајући бодријаровску логику коју им преносе старији да је истинито само оно што су медији приказали, тек чином емитовања њихови доживљаји постају стварни. Отмица се није десила нити сам ја био талац док се нисам усликао са отмичарем и искомуницирао тај вешто изрежирани исечак свог живота путем екрана мобилних телефона мојих пријатеља. Због тога млади данас масовно напуштају „Фејсбук” мигрирајући на „Инстаграм”, онлајн платформу која се заснива искључиво на објављивању фотографија. То је место коначне потврде њихове егзистенције у екранизованом друштву, место где Гофманова пола века стара метафора да смо сви ми играчи улога на позорници живота – бива верификована у својој најогољенијој форми.

Социолог, доцент на Универзитету у Београду