Рајкова стаја

Било је то давне 1966. године. Као још дечаку и ученику другог разреда сјеничке гимназије, отац Јаков ми је дао задатак да због велике суше и недостатка траве на брду Цмиљевац одвојим осморо јунади и потерам их месец дана на пашу на обронке планине Голија зване Паљуша и Гропа, који су били богати бистром водом и свежом травом.

Задатак је био тежак и одговоран, али га се нисам плашио, напротив, радовао сам се што ћу месец дана провести у стаји нашег даљег рођака Рајка Чукановића, са његовим синовима а мојим друговима, старијим Дамњаном – Далем и млађим Драгованом – Гагом, које сам неизмерно, још из основне школе, волео. Срећан сам био и што ћу уживати у дебелим хладовима букве, јасике, липе, леске и брати дивље трешње, малине, сремзе и јагоде, док изгладнела јунад буде пасла свежу и сочну траву са ових планина. И што ће се после месец дана препородити и спремно дочекати зиму.

На Светог Илију потерао сам јунад из Цмиљевца и за неколико сати хода са стадом стигао на Паљушу у Рајкову стају, где су ме сачекали и лепо примили Рајко, његови синови Дале и Драгован и њихова маћеха Винка.

Кад сам дошао, Рајко ми је рекао: „Никола, као што видиш, наша стаја је тотално усамљена. Најближи комшија је Здравко Средојевић, чија стаја је од нас удаљена око четири километра и не можемо их дозвати, јер су им станови у долини, па глас пребацује са брда на брдо. Дању има чобана, косача, пластилаца и дрвосеча, а ноћу нема никог осим нас, лисица, јазаваца и вукова. Дању ће вам бити лепо, можете брати трешње и сремзе колико хоћете, и с уживањем чувати 30 оваца и 25 говеда, заједно твојих и наших, али ноћу морате чувати и себе и стоку. Винка и ја ћемо сићи у село да косимо траву и жито, а ти и Дале ћете преузети све обавезе на стаји, између осталог и мужу 20 оваца и шест крава. Драгован ће бити с вама, а повремено и с нама у селу. Твоју јунад затварај у тор у шуми, заједно с нашим говедима, и не бој се за њих, јер је тор тврд и висок, а имамо и два снажна бика, због чега вукови неће смети да ударе на њих. Овце угоните у тор поред стаје, а њих ће од вукова чувати пас Баљов. Краве и овце помузите ујутро и увече, па млеко прокувајте, разлијте и закајмачите. Једите сир, кајмак, млеко, качамак, јаја и суву сланину. Најважније од свега је да сва стока за дана изађе из шуме. Ако неко јуне заноћи ван тора, највероватније да неће живо дочекати јутро. Појешће га вукови. Кокошке затварајте у кокошињац. Баљова увече одвежите са синџира, да се слободно креће око стаје.”

Неколико дана после мог доласка Рајко, Винка и Драгован одоше у село, а ја и Дале остадосмо са стоком на стаји, усред пусте планине.

Два дана после тога, Дале и ја одрадисмо све дневне обавезе и после вечере пустисмо Баљова са синџира па легосмо око десет сати да спавамо.

У неко доба ноћи пробуди ме лавеж пса. Био је око 100 метара испред стаје, на врху групе лесака, али нам се све више приближавао и све гласније лајао.

Дале, позвао сам друга који је лежао у другом кревету са губером преко главе. Јеси ли будан? Јесам, одговорио је Дале. Шта се ово догађа? Зашто Баљов овако лаје? Вукови су у лескама, процедио је Дале кроз зубе, и даље држећи губер преко главе. Па шта треба да радимо? Да вичемо, одговорио је Дале. Па вичи, добацио сам му ја. Не смем, вичи ти, кратко је одговорио Дале. Али ти си старији и одавде си. Не смем, поновио је Дале. Али појешће вукови овце, био сам упоран. И пса, додао је Дале.

Примакао сам се прозору и покушао да викнем. Гласа није било. Минут касније поново сам покушао. И овога пута страх је појео глас. Пас је почео да цвили и гризе праг. Поново сам пришао прозору и успео да викнем: У бре! Пас је скочио и јаче залајао. Опет сам скупио снагу и викнуо још јаче: У бре! Пас се одвојио од прага и почео да гризе земљу. Охрабрио се и Дале. Бацио је губер с главе, пришао другом прозору и повикао: Држ’ га Баљове! Пас је скочио с прага и јурнуо ка лескама. И ја сам викнуо: Држ’ га Баљове! Баљов је улетео у леске, а вукови су почели да беже. Настала је права јурњава. Отерао их је километар од стаје, све до Матовог брега, а потом се вратио с победоносним лавежом и легао тешко задихан на праг стаје. Победили смо их, процедио је Дале и сео на кревет. Неће смети више да се врате. А говеда у шуми? Њих не смеју напасти. Слободно спавај, смиривао ме је Дале. Било је два сата после поноћи. Задовољан исходом догађаја и изморен од страха, заспао сам у зору.

Кад смо ујутру устали, на стаји је било све мирно, а стока на броју. Освануо је још један сунчан дан. И таман када смо помузли краве и овце и пустили стоку из торова, у госте нам дође Жака Средојевић, сав скрхан. Шта је, Жале, пита га Дале? Вукови су ми ноћас појели ждребе. Како, кад смо их ми отерали, упитасмо углас. Само до реке. Синоћ нисам стигао да одведем кобилу до станова, већ је остала припета са ждребетом у реци. Кад су је вукови напали, ишчупала је колац, али јој се ланац смотао око јове, па јадна није могла да одбрани ждребе. Вукови су га заклали на њене очи.

Кад је два дана касније Рајко с коњем навратио на стају, испричали смо му шта се десило. Ја у вас имам велико поверење, момци. Ви сте моји јунаци, рекао нам је, потапшао нас по леђима и поново отишао у село.

                                                                                          ***

Сви овде поменути чланови Рајкове породице (Рајко, Винка, Дале и Драгован) нису више међу живима, а сахрањени су на Распоганском гробљу. Остала је само Рајкова снаха Мида, Драгованова жена. Она повремено обиђе породичну стају, која сабласно изгледа на напуштеном шумовитом земљишту Паљуше, без чељади и стоке. А од седморо Рајкове деце (Тиле, Јаблан, Страјо, Гора, Велина, Дале и Драгован), од којих су живе ћерке, нема потомака да се јаве, да дођу и помогну Миди да обнови моћно Рајково домаћинство, са стајом и имањем на 30 хектара, од којег је некада живело дванаесторо чељади. Данас готово да нема деце у целом селу Распоганчи, само њих четворо путује у Штаваљ у основну школу.

Инжењер електротехнике, рођен у Сјеници, обновио домаћинство и проширио напуштено имање свога оца Јакова на Пештери у селу Распоганче. Лично посадио 3.000 смрча и борова, а са оцем Јаковом и четворицом браће 25.000 смрча, борова, јела и јасика док је трајала ОРА Пештер ’76, и касније