Умрла Милица Стојадиновић

У Београду, где је и рођена, преминула је Милица Стојадиновић (18. новембар 1939 – 6. април 2016). Служила је спорту као играчица, тренер, новинар (главни и одговорни уредник „Партизановог весника” 1983-1992), функционер (председник Међународне комисије СОФК Србије, члан Међународне комисије СФКЈ), прегалац (први председник Удружења државних репрезентативаца основаног 2000).

За репрезентацију (капитен 1962-1971) заиграла је већ са 14 и по година (укупно 107 пута). Играла је на европским првенствима 1958. и 1963. и универзијадама 1961. и 1965.

Почела је у Трговачком 1951. Прешла је 1952. у Поштар, а 1956. у Партизан. С њим је била првак 1956, 1957, 1958, 1960, 1961. и 1968, освајач Купа Југославије 1959. и 1960. и четвртфиналиста Купа шампиона 1961. Играла је још за Раднички (1972-1974) и вршачку Младост (1975-1977).

У доба беспарице „црно-белих” (клуб је касније расформиран) као капитен је покренула акцију да играчице саме скупе новац за пут у Ријеку на првенствену утакмицу, али после победе нису имале паре за повратак. Њене сузе су гануле неког гледаоца, који им је из свог џепа платио за повратак.

Једном је била умешена у међународни скандал. После пораза од турског првака Сава Гроздановић, тренер Панатинаикоса, чији је члан била и његова жена Рајка, позвао је као појачање Стојадиновићеву. Грчки шампион је у реваншу надокнадио пропуштено, али је неко из Београда то пријавио ЦЕВ-у и случај се завршио одустајањем грчког шампиона.

Десет пута је проглашавана за најбољу одбојкашицу Југославије, а седам пута за најбољу спортисткињу ЈСД Партизан. Као тренер (звање је стекла 1968) радила је у Партизану, Поштару (где је водила и мушки тим) и Обилићу.

Добитник је Мајске награде СФКЈ (1967) и Спортског савеза Србије за животно дело (2013) и Златне плакете ОСС (2009). Одликована је Орденом заслуга за народ са сребрном звездом (1975). Остала јој је необјављена књига о њеном великом пријатељу Душку Радовићу.

Место и време сахране Милице Стојадиновић биће накнадно саопштени.