Компаније скривених власника

Поводом афере „Панамски папири”, посебну пажњу наше јавности изазвало је помињање имена познатих личности из Србије које су, како се наводи, на листи оснивача офшор компанија у далекој земљи Средње Америке. Тим поводом треба прво рећи шта је офшор пословање односно шта су офшор компаније, од када овај вид пословања постоји, колико је распрострањен, да ли је њихово оснивање довољан разлог да се претпостави да њихови оснивачи желе да их искористе за прање новца, финансирање тероризма, избегавање плаћања пореза итд.

Offshore (ван обале, екстериторијално) пословање у суштини има све битне карактеристике класичног (конвенционалног) пословања, мада постоје и одређене специфичности: прво, офшор компаније послују искључиво ван граница одређене државе односно одређене територије у датој држави (офшор зони) у којој су регистроване. Друго, порез на добит коју остварују по правилу плаћају по симболичној пореској стопи – неупоредиво нижој у односу на земљу из које потиче компанија која ју је основала. Због тога се земље у којима је дозвољено оснивање офшор компанија називају земљама пореског раја. Треће, процедура оснивања офшор компанија је веома једноставна, у неким државама за то је довољан, практично, један дан, јер се ради о тзв. ready made компанијама, тј. компанијама које су већ регистровале специјализоване адвокатске канцеларије, тако да се у ствари овде ради само о промени власника. Четврто, у судском регистру компанија не наводи се име власника, осим уколико он то жели. Име власника се појављује само у уговору закљученом између адвокатске канцеларије, као претходног власника, тј. продавца компаније, и купца – новог власника. У документима доступним широј јавности могу се једино видети имена менаџера и административних лица.

Модел офшор пословања развија се већ четрдесетак година и заступљен је у готово 100 држава широм света. Неке од најпопуларнијих земаља односно региона су: Панама, Луксембург, Лихтенштајн, Холандија, Андора, Монако, Швајцарска, Белизе, Кајманска острва, Костарика, Сејшели, Панама и Порторико.

Овај вид пословања треба, у принципу, да олакша функционисање великих мултинационалних компанија у појединим аспектима, укључујући и оне пореске, али и да омогући појединцима да, из било ког разлога, буду „невидљиви” пре свега властима и другима у земљама из којих потичу. Разуме се, ове фирме могу злоупотребити прописе тако што ће, на пример, компанијама које су у власништву исте особе испоставити разне фиктивне рачуне, умањујући на тај начин добит тих компанија, а тиме и порез на исказану добит. Тако се смањује порески приход земље из које потиче резидент – власник офшор компаније. Због недовољне контроле пословања ових компанија, оне се могу злоупотребити и за прање новца стеченог разним криминалним радњама.

У последње време овим компанијама се посвећује већа пажња из угла детектовања сумњивих пословних и финансијских операција, укључујући и развој специјализованог софтвера који региструје потенцијално сумњиве финансијске операције.

Професор универзитета, декан Београдске банкарске академије