Тата, ујка, мушкарчина

Основу постојања рода у језику чини разликовање полова у природи и битност тих разлика код одраслих, полно дефинисаних бића. Стога, кад је именица ознака за појединачно биће у чијем је именовању полна припадност његово суштинско својство, то је у српском језику истакнуто двоструко, лексичко-семантичким и граматичким средствима: мушкарац "одрасло људско биће м. пола" : жена "одрасло људско биће ж. пола".

На другој страни, када назив за људско биће мушког пола не изражава његова суштинска својства, он према себи често није имао или нема женски корелат. Ако је неки други семантички податак битнији од самог податка о полу (улога у друштвеним односима – судија, вођа, војвода, старешина; каква емотивна компонента – тата, ујка, мушкарчина и сл.) – лексичко значење тих именица није подржано граматичким родом. Паралелизми типа отац "мушки родитељ" : тата "отац, мој родитељ" сведоче о томе да је граматички податак о полу за сродника означене сродничке релације непотребан, па и непожељан. Вероватно се ниједан тата није љутио што га његова деца ословљавају именицом која је формално ж. р., као што владике или мушкарци судије не траже да се на њихов пол укаже формалним средствима.

Чињеница је, међутим, да опозиција мушко/женско није била позната ни бројним именицама граматичког мушког рода са значењем лица као носиоца својства или вршиоца радње. Када се знало (и у песми певало) да пол жетеоца не утиче на спретност и брзину, нити на укупно постигнуће у обављању тог посла, у већини дијалеката српског језика није грађена родно опозитна лексема.

Све ово говори да ни мушки ни женски род не постоје у језику као самостални ентитети, већ само у међусобној корелацији. Показује се да је увек када је за говорнике српског језика податак о полности био битан, језик је на то савршено прецизно реаговао. Разлике у делатностима које произилазе из полних разлика бивале су и бивају доследно обележене лексичко-граматичким средствима: нпр. роб/робиња, глумац/глумица, певач/певачица. Да се одраз народне свести пресликава у језику сведоче и опозиције типа врач(врачар)/врачара, кум/кума, домаћин/домаћица и сл. Те речи одражавају веровање да мушкарац и жена мало који посао могу обавити на исти начин.

Јасно је и да називи занимања са устаљеним опозицијама по роду (учитељица, професорка, докторка и сл.) припадају занимањима која су женама била најраније доступна. Они су се могли уобличити као називи општијег, мање формалног карактера, с почетка и као називи за супругу (в. професор "особа, не мушкарац, која је носилац тога звања" : професорица "жена професор", "професорова жена"). Уосталом, о времену и путевима настанка таквих имена најбоље сведочи Госпођа министарка Б. Нушића.

Следбеници тзв. феминистичке лингвистике питања рода/пола често користе као доказ о доминацији мушкараца и недемократичности друштва, превиђајући при том да модели које управо они препоручују рађају ретроградну помисао да се и образовање и делатност може/мора диференцирати у складу са полом (психолог/психолошкиња, адвокат/адвокатица, министар/министарка и сл.).

Јованка Радић

-----------------------------------------------------------

Госпођица потпоручник

Ословљавање официра женског пола у Војсци Србије са "госпођице потпоручник", супротно веровањима – није новост. И у време ЈНА, Војске Југославије и Војске Србије и Црне Горе женама се обраћало на сличан начин, једино се у ранијим деценијама говорило "другарице", а не госпођо или госпођице.

Међутим, промена ипак има, јер ће се од октобра у Војној академији школовати и девојке, што представља преседан у готово два века дугој историји српског војног школства. За почетак, планирано је да 25 припадница нежнијег пола, за које су већ обезбеђени веома квалитетни смештајни и радни услови, студира на смеровима везе, пешадије, АБХО, техничке службе и авијације.

После четворогодишњег, односно петогодишњег школовања, будуће "госпођице потпоручници", добиће звање дипломираног официра српске војске и цивилну диплому одговарајућег техничког факултета с којим Војна академија има сличан образовни и наставни програм и развијену сарадњу.

Дакле, жене у војсци неће бити реткост као раније па ће и ословљавања са госпођице или госпођо, у зависности од брачног статуса, бити много чешћа. А како године у служби буду пролазиле уз напредовања мењаће се и чинови, па ће бити све више госпођа или госпођица поручника, капетана, пуковника...

Д. С.