Тужиоци морају имати сталан мандат

Критиковање правосуђа код нас је постало опште место политике, како власти, тако и опозиције. Сви говоре о томе да случајеви предуго трају, да се доносе скандалозне пресуде, да се моћницима не суди, да вештаци и сведоци дају нетачне исказе... Кривце за то дневна штампа, али и онај каријеристички настројен део „стручне јавности”, радо проналазе у „претходним владама”. Углавном ће бити у праву. Наравно, када се и овде буде променила садашња власт, опет ће наши правни стручњаци радо окривити тада „претходну власт” за различите ствари, почев од критеријума за избор тужилаца, за нови кривични поступак, за стање у адвокатури, рад апелационих судова... Тачне су и све критике у вези с реформом судства у тзв. реизбору судија и тужилаца пре 2012. То је био флагрантни пример кршења независности судства и на то не треба више трошити ни време ни памет. Међутим, и они који кажу да су пре 2008. у судству владали корупција, неодговорност и нестручност због политичког начина избора судија и тужилаца неће бити далеко од истине. То нарочито важи и за период деведесетих, а о судству у једнопартијској држави такође не треба гајити нарочите илузије.

Једноставно, овде судство никад није било независно, без обзира на то што су устав и закони стално декларисали супротно. То важи и за Краљевину Југославију, а и за Србију пре 1918. године. Главни разлог јесте злоупотреба од извршне власти – то је веома просто установити преко селекције кадрова. Све ово не значи да не постоје часне и храбре судије и тужиоци, они су увек постојали, али су се, нажалост, њихове каријере или гасиле са стране или су одлазили у адвокатуру. Шта и кога да кривимо за овакво стање? Да ли ћемо рећи да степен демократије условљава степен владавине права, па тиме онда лакше прихватити лоше правосуђе? Или, можда, да кажемо да су судије и тужиоци такође људи од крви и меса и да и они имају породице, па да их мање критикујемо кад доносе лоше одлуке из бојазни од политичара, медија, криминалаца или кога год све?

Не сме постојати ни минимум разумевања нити апологије за стање у судству. Оно се мора поправити, а да би се то догодило, мора се хируршки прецизно наћи где је та веза између извршне и судске власти најосетљивија и пресећи је једним потезом.

Грађани углавном мисле да је у правосуђу најважнија судијска функција, али она то у ствари није. Судија може да пресуђује само у оним случајевима које је јавни тужилац започео, а у онима које није, наравно да не може. Судија такође не може ни сам да доврши један предмет уколико тужилац одустане од гоњења а данас је скоро немогуће и за оштећеног да то гоњење настави. Зато је место тужиоца судбоносно за однос извршне и судске власти. Уколико је тужилац под контролом владе, онда влада управља одлукама о (не)отпочињању кривичног гоњења, током поступка (битно за застарелост) или о одустанку од истог. Све ово важи за кривично право, не и за друге гране права, али строгост кривичне санкције убедљиво је најпрепознатљивија одлика државе као дистрибутора силе и казне. По томе се ова област издваја као најзначајнија за улогу судства у државном апарату.

Сви јавни тужиоци у Србији, укључујући и Републичког јавног тужиоца, имају мандат од само шест година. То је срамота. Од 47 земаља Савета Европе, само још четири, уз Србију (Азербејџан, Македонија, Андора, Украјина) познају ограничени мандат јавног тужиоца, а у свим иоле пристојним државама, међу којима су чак и Русија и Турска, тај мандат је неограничен и траје до пензије. Позиција тужиоца у Србији је таква да власт хоће да он сваких шест година дрхти од страха да ли ће сачувати посао, а то је намерно тако осмишљено од „давнијех дана”. Нека било ко понуди било који смислени разлог због чега би смењивали тужиоца који поштено, стручно и храбро ради свој посао. Таквог разлога једноставно не може бити. Уколико је тужилац нестручан, лењ или корумпиран, он ће индивидуално одговарати преко дисциплинског поступка и такво решење већ постоји. Међутим, за извршну власт, тј. за политичке партије, могућност да сваких шест година добијају послушничко тужилаштво, а тим и правосуђе, превише је примамљива играчка да би се тако лако ње одрекли. Барем је до сада тако било, јер се показало да је једној власти одговарало да преко тужилаштва изгуби „коферче”, а другој да се криминалци шепуре по ријалитијима уместо да издржавају казну затвора. Нарочито је било понижавајуће видети републичког јавног тужиоца како удворички прети онима који планирају „државни удар” на премијера за који се испоставило да је била обична таблоидна сплачина.

Јавни тужиоци морају имати сталан мандат и морају бити бирани на предлог Државног већа тужилаца. Све осим тога је пресипање из шупљег у празно и наставак злоупотребе судства од извршне власти.

Центар за нову политику