Постоји и другачији свет

У свету у коме живе, или у коме би волели да живе проф. др Војин Ракић („Политика“, 31. март) и проф. др Зоран Радовановић („Политика“, 9. април), традиционална (алтернативна, комплементарна) медицина – коју проф. Ракић назива „природном“, својевољно јој проширујући границе – изједначава се с бајањем и бапским третманима, као и са средњовековљем и мрачњаштвом. Отуда се они и противе поступку Лекарске коморе, односно Српског лекарског друштва, који су „одобрили едукације из области хомеопатије, ароматерапије, аурикуломедицине и ајурведе“.

Постоји, међутим, и други, односно другачији свет. Део тог света је, на пример, Швајцарска где регуларно ради више од 17.000 терапеута традиционалне медицине и где је, 2009. године, одржан референдум на коме је 67 одсто грађана гласало да до 2017. године третмани пет метода традиционалне медицине буду покривени здравственим осигурањем. Истовремено, швајцарска влада је преузела одговорност да организује процену коришћења тих пет метода. С обзиром на то да се у свету проф. Ракића и проф. Радовановића хомеопатија одбацује као терапијска метода, овде треба поменути да је швајцарска влада крајем 2011. године објавила свој извештај у коме се констатује да је хомеопатија делотворна и нешкодљива те да њена примена доноси значајне уштеде…

У део света који је другачији од света проф. Ракића и проф. Радовановића спада и Индија која има посебно министарство за традиционалну медицину. А од метода који се у свету проф. Ракића и проф. Радовановића негирају, у систему здравствене заштите Индије масовно се користе ајурведа, јога и хомеопатија. Сама ајурведа примењује се у 2.827 ајурведских болница и у 15.520 ајурведских диспанзера.

У тај другачији свет спада и Италија. Ту је здравство регулисано на регионалном нивоу, што је неколико италијанских регија искористило да у своје здравствене системе уведе и традиционалну медицину. Тако, између осталих, житељи Тоскане и Умбрије (регија са богатом интелектуалном традицијом) користе здравствене услуге практичара хомеопатије и неких других метода традиционалне медицине само уз плаћање партиципације од 17,5 евра.

У свет који је другачији од света проф. Ракића и проф. Радовановића спадају и САД и Холандија. С добрим разлозима. Наиме, у једној америчкој студији, на пример, код људи који су користили методе традиционалне медицине, установљен је мањи број хоспитализација, као и мањи просечан број болничких дана, а такође и мањи број хируршких интервенција. Истраживање је указало и да примена традиционалне медицине, уз висок степен задовољства корисника, доноси и додатне предности које се испољавају као побољшање виталности и осећаја добробити, унапређење „здравствене писмености”, као и повећање одговорности за сопствено здравље, уз мотивисаност да се мењају навике и животни стил. У холандској студији, пак, у којој су анализирани подаци једног холандског система здравственог осигурања, увидом у 150.000 „картона”, констатовано је да су осигураници чији су породични лекари имали едукацију из неког метода традиционалне медицине (између осталог и хомеопатије) ређе били хоспитализовани, ређе узимали лекове и имали нижу стопу смртности.

Уз ове примере из света другачијег од света проф. Ракића и проф. Радовановића било би могуће навести и низ других. Верујем, међутим, да се и у оквиру света проф. Ракића и проф. Радовановића разуме да има заједница и људи који су се определили за свет другачији од њиховог. Поготово када је то свет у оквиру кога се (као што је то поменуо и проф. Радовановић) води рачуна о препорукама Светске здравствене организације. А кад је реч о Светској здравственој организацији она је свој став о традиционалној (алтернативној, комплементарној) медицини недвосмислено изнела и у публикацији „Стратегија Светске здравствене организације за традиционалну медицину 2014–2023”.

Професор универзитета