Капитализам је утопија

Пријатељ ми је испричао о случају свог друга свезналице, који би, када би се у разговору показало да није у праву, дискусију завршио одсечним: „Грешиш, читао сам ја како ствари стоје, тако пише у психологији”. То помало комично резоновање урезало ми се у памћење. Савршено је прикладно за описивање доброг дела друштвено-политичких расправа у Србији и остатку света.

Кад год неко данас покуша да доведе у питање владајућа уверења, а камоли предложи алтернативу, сусретне се са сличном проблематичном констатацијом – откуд вам то, не може, не пише тако у економији. Левичари су на то углавном одговарали критикујући доминантну економску науку и њене темељне претпоставке као лажне.

Утицајни културолог Стјуарт Хол, међутим, на трагу Марксове мисли, приметио је да једна од зачкољица у погледу капиталистичке идеологије „није оно што је у њој лажно, већ оно што је у њој истинито”. У супротном, било би необјашњиво како је могуће да, у систему у којем огромна већина очигледно испашта у корист мањине, не само да не долази до побуне, већ често и сама већина заговора ставове који јој раде о глави.

Да бисмо разумели овај парадокс, неопходно је да заговорнике „онога што пише у економији” узмемо за реч и признамо им да су, у извесном смислу, у праву. Капитализам као систем заиста не може да постоји без конкуренције, константног напада на радна права и висину плата, без приватизације, отварања нових тржишта итд.

Користећи се овом једноставном чињеницом, неолиберална идеологија је постепено престајала да тражи разлоге у корист доминације капиталистичког система и почела да га оправдава – њим самим. Најлукавији моменат овог десног политичког популизма лежи у томе што је своју економску агенду мање или више успешно представио као „силу на страни народа”: исте мере које су довеле до незапослености, сиромаштва, корупције и других проблема које систем константно производи представљају се као решиве управо наставком примене тих мера. Банке су имале слободу да мешетаре и тиме довеле до кризе 2008. године. Нема проблема, решићемо све тако што ћемо им дати још више слобода!

Нажалост, капиталистичка стварност у којој живимо свакодневно доказује исправност ове позиције – за корпорације и банке, криза је завршена! Оно што не видимо и што се дешава „иза наших леђа” јесте да су овакве економске политике смислене у контексту одржања тог поретка, али не и промене наших улога у њему. Без већине људи у подређеним позицијама систем не би ни могао нормално да функционише и, у том смислу, „економија” је потпуно у праву.

Док светом владају ММФ, Светска банка и друге недодирљиве институције, које прописују све драстичније законе којима се било каква демократска контрола економских збивања укида, домаћи зналци нас уче да је проблем Србије непослушност према истим институцијама.

Неки од професора на окошталим државним факултетима саветују младе људе, међу којима је стопа незапослености већа од 50 одсто, да престану да живе своје „мирне животе” и прилагоде се условима конкуренције и тржишта. За то време, наши политичари објашњавају радницима да треба да се радују што могу да раде дванаест сати дневно за 20.000 динара месечно. Кад све ово истрпимо, говоре нам да ћемо једног дана стићи у обећани капиталистички рај.

Имајући све ово у виду, било би нормално да почнемо да се питамо како је могуће да се предлози о било каквом другачијем друштву аутоматски одбацују као наивни, неозбиљни и у крајњој линији немогући. Капитализам и „оно што пише у економији” најбољи су пример да не само да су утопистички пројекти могући, већ и да живимо у једном таквом дуже од триста година.

Филозофкиња, чланица Колектива Герусија