Адвокатске и друге идеолошке униформе

Поводом текста „Увек ћу бранити право мојих клијената да кажу оно што мисле”, „Политика”, 21. априла

Новинарство и адвокатура су професије о којима постоје многи стереотипи. У реаговању на мој текст „Фалш либерали против Бориса Малагурског”, Огњен Рашуо – који је истовремено адвокат (професионалац) и новинар (аматер, али при једном моћном корпоративном медију) – уверљиво је демонстрирао дубоке корене неких од најгорих предрасуда.

Адвокат Рашуо није, како тврди, само на суду бранио право својих клијента да кажу оно што мисле, што под одређеним условима може бити вредно хвале, нарочито ако се стварно не слаже с оним што су говорили. Рашуо сада сугерише да је Врховни касациони суд закључио не само да нису криви по члану по коме су оптужени већ да пресуда представља доказ да су„очовадни” либерали „храбри и поштени људи”. Ваљда су и зарађале кашике кул када су „грађанске”.

Потресна лична прича, позивање на очеву судбину и махање православљем, што је Рашуо поделио са читаоцима „Политике”, представљају тужне изговоре правника који је искорачио из професије у збуњујуће етичко ништавило. Зато и Рашуово име у мом коментару није, како тврди, поменуто у негативном контексту – већ је истакнут идеолошки контекст у који се сам удобно сместио као неко ко даје легитимитет мржњи и порукама које многима, па и судијама два суда, звуче као неприхватљиве претње насиљем.

Новинар Рашуо с поносом истиче да пише за српски „Вајс”, таблоидни сајт са кога се Малгурском и даље шаљу одвратне поруке и жали се да му Србија „никад није пружила ништа”. Али, он је на „Вајсу” само пажљиво дозирани, зачински националиста, ћирилични побратим латиничне омразе, незадовољника који у сиромашној Србији из других разлога виде лошу маћеху.

Адвокат који се дичи тиме да је члан његове породице први поменут у „Политици” у тексту „Нећемо униформе сличне усташким” постао је егзалтирани новинар „Вајса”, чија би се уређивачка политика могла анализирати и у тексту под насловом „Хоћемо униформе сличне униформама НАТО-а”.

Рашуо се у „Политици” поново подсмева Малагурском јер је овај наводно написао да иза претњи стоји „волшебни центар моћи”. Не знам, можда и измишљање изјава спада у посао адвоката, који, за разлику од новинарског, не могу да обављају аматери. Али, у тексту Малагурског, који је на „Вајсу” наведен као извор у коме помиње „волшебни центар моћи” – њега једноставно нема.

Штавише, ту нема ничега што би могло да се тумачи као веровање да му о глави ради било који центар моћи. Малагурски само пише да је „заиста језиво помислити да слобода за неке подразумева и слободу да се организују путем интернета само да би заједно претили и позивали на нечији линч”. Чак не наводи ни да је један од ослобођених, који су му јавно претили шипкама и ослепљивањем, велика нада евроатлантске „друге Србије”.

Да је желео, Малагурски је могао да нађе аргументе за тезу да насупрот њему стоји један центар моћи. Тешко је поверовати, али на званичној презентацији суда, који је „у име народа” преиначио правоснажну пресуду, упадљиво је наведено: „За садржај овог сајта одговоран је Врховни касациони суд и он не мора нужно одржавати ставове УСАИД-а или Владе Сједињених Америчких Држава.”

Утешно је знати да портал – на коме наш највиши суд објављује све пресуде – не одражава баш увек ставове Владе САД. Мада, верујем да је ову далеку, али брижну владу обрадовала чињеница да ћирилична ослобађајућа пресуда тројци, која каже да нису довољно конкретно претили упорном критичару америчке политике, верно изражава њене ставове.

Подједнако непринципијелан, Рашуо пише да му смета оно „у шта се ’Политика’ претворила” и помиње демагогију и извртање смисла речи. Могу да разумем узроке његовог беса и клеветања „Политике” и мене као спољног сарадника. Неки људи, када им поставите огледало, када их цитирате и укажете на смисао изреченог, одмах крену да га разбијају.

Факултет за медије и комуникације