Железара бољи посао него „Фијат”

„Добро дошли у град челика”. Овом поруком исписаном на транспаренту махао је у понедељак 18. априла један од радника „Железаре Смедерево”, док је министар привреде Жељко Сертић на бини љубио тазе потписани уговор о продаји српске челичане кинеском „Хестилу”.

Када су 2008. године Италијани стигли у Крагујевац и преузели некадашњу „Заставу” дочекала их је слична порука: „Бенвенути а каза“ („Добро дошли, кући”).

То нису једине две сличности између ова два посла. Оба су склопљена у финишу предизборне кампање, први посао утицао је на изборни резултат Бориса Тадића, други – Александра Вучића. И оба аранжмана подразумевала су да држава на себе преузме враћање старих дугова.

Према анализи тадашњег Министарства економије на чијем је челу био Млађан Динкић, који је био и идејни творац посла са „Фијатом”, од средине деведесетих па до 2008. године, држава је на „Заставу” потрошила 500 милиона евра. Са друге стране, од одласка америчког „Ју-Ес стила” (почетком 2012) државу је пословање железаре све до 1. фебруара 2015. године коштало 300 милиона евра .

Бојан Бојковић, председник надзорног одбора железаре, признао је недавно гостујући у емисији „Прави угао” на Телевизији Војводина, да укупни дугови челичане износе 470 милиона евра. У извештају КПМГ-а, који је јавно објављен уз уговор, нето дуг је знатно мањи (288 милиона евра). Могуће је да је Бојковић на тај износ додао и дугове које челичана има према држави и државним предузећима. 

Занимљиво је да се и за један и за други уговор чекало зелено светло Брисела. Док је Европска комисија у послу са железаром проверавала износ државне помоћи, мало ко још памти да је пре потписивања уговора са „Фијатом”, Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ био замрзнут због противљења Холандије која је у то време сматрала да Србија није достигла пун степен сарадње са Хашким трибуналом. Српска јавност је у то време била скептична да ће „Фијат” уопште доћи ако ССП не буде одмрзнут. То је било важно да би италијанска компанија могла неометано да извози у ЕУ. Као што је сада тржиште челика у кризи и тада је ситуација на тржишту аутомобила била незавидна. Италијански медији су у то време писали да ће следећа – 2008. година бити најгора у животу Серђа Маркионеа, првог човека „Фијата”, јер је тржиште аутомобила те године пало за 25 одсто. И кинески медији су производњу челика ових дана називали „индустријом Залазећег сунца”.

У чему је, ипак, разлика између ова два посла? Србија је са „Фијатом” ушла у заједничко стратешко партнерство и основала нову фирму у којој је задржала 33 одсто власништва, док је „Хестилу” продала комплетну имовину – „чисту” и неоптерећену дуговима. Са италијанском компанијом потписан је уговор о заједничком инвестиционом улагању, који је објављен, али не у потпуности. Читави пасуси билу су затамњени црном бојом. Уговор који је потписан са Кинезима о продаји 98 имовинских целина објављен је у потпуности. За разлику од претходног који је држава потписала са „ХПК инжењерингом” о професионалном управљању железаром, чије ни слово јавност никада није видела.

У уговору са „Фијатом”, у делу који је био доступан јавности, писало је да ће италијанска компанија уложити 200 милиона евра, а укупно улагање Србије било је 250 милиона евра. Од онога што је јавности познато – Република Србија дала је 100 милиона евра оснивачког улога за „Фијат”, али и 50 милиона евра као кредит оснивача.

Колика су била државна улагања у овај посао касније смо сазнавали на кашичицу. Држава је, како може да се види у Билтену јавних финансија, била гарант за кредите које је узимало заједничко предузеће. Из буџета, такође, може да се сазна да је заједничка фирма добијала значајна средства.

Подстицаји које су „Фијат аутомобили Србија” (ФАС) до краја 2013. године добили износили су 5,8 милијарди динара. Примера ради, само у првих пет месеци 2014. године ФАС је добио укупно око 800 милиона динара субвенција по основу протокола о регулисању међусобних односа. Исте године у јануару уплаћено је 831 милион динара по основу уговора о заједничком инвестиционом улагању. Док је у марту „Фијатовим” кооперантима исплаћено 330,4 милиона динара, по основу истог тог уговора. Док је био министар привреде Саша Радуловић је говорио како је Србија за „Фијат” направила порески рај у коме не плаћају никакве порезе. „Не само то него и грађани Србије плаћају доприносе на терет послодавца за запослене у ’Фијату’”, истицао је Радуловић.

Љубодраг Савић, професор Економског факултета, каже да је прва и кључна разлика између ова два посла у томе што је када је о железари реч, у питању приватизација. То је о модел продаје имовине. Са друге стране, са „Фијатом” је држава имала заједничко улагање.

– „Хестил” је, дакле, 100 одсто власник железаре, а „Фијат” у свом власништву има 67 одсто заједничког предузећа. То значи да са преузимањем дугова челичане, порески обвезници више немају никакве обавезе према Кинезима, док са Италијанима то није било тако. Србија је „Фијату” много дала, а сва обећања о новом моделу и већој производњи су се изјаловила – каже професор Савић.

Када се уговор о неком послу не објави увек остаје сумња да се нешто крије, додаје наш саговорник. Не разумем, како може интерес инвеститора да буде важнији од интереса грађана Србије, пита наш саговорник.

Ипак, када испод оба посла подвуче црту, Савић сматра да је упркос свим трошковима, било немогуће одржавање „Заставе” и железаре у досадашњем стању.

– Ни једна ни друга власт није имала много избора. Иако је можда нешто могло и боље да се испреговара, алтернатива је и у првом и у другом случају била скупља – закључује Савић