Од „афере чај” до мултимилионера

Када је Светска кошаркашка федерација (ФИБА) основана 1932. године, њен годишњи буџет је износио пет швајцарских франака. Сав новац је отишао на поштанске маркице које је у скромној собици у Риму (прво седиште Фибе), позајмљену од Олимпијског комитета Италије, лично лепио на писма први генерални секретар Фибе Ренато Вилијам Џонс.

Аматеризам је скоро пуних девет деценија (1896-1988) био једно од основних начела олимпијског покрета, а онда су се у Сеулу 1988. појавили први професионалци – тенисери и бициклисти. Већ на наредним Играма, у Барселони 1992, десило се нешто што је заувек променило лице највеће смотре спорта. Али, томе је претходио низ догађаја...

Дан преокрета – 8. април 1989.

„Када сам на Конгресу Фибе, за време Светског првенства у Мадриду 1986, предложио да укључимо америчке професионалце, Американци још нису у својој кући имали јединствен став о томе. Тада су против мог предлога гласали и Совјетски Савез и Сједињене Државе и још неколико земаља.

Тако мој предлог тада није прошао”, говори за „Политику” други генерални секретар Фибе Борислав Станковић (мандат 1976-2002), који је у сарадњи с комесаром НБА Дејвидом Штерном извео једну од највећих револуција у кошарци.

После неуспеха америчке селекције у Сеулу 1988, где је освојила бронзу, њихова кошаркашка федерација је напокон одлучила да у своје чланство прими НБА. Тако су се стекли услови за одржавање ванредног Конгреса Фибе у Минхену, 8. априла 1989.

„Фиба је тада прихватила професионалце. За то је гласало 56 делегата, а против је било 13, међу њима и представник САД”, подсећа Станковић у време чијег руковођења Фибом је светска кошарка досегла златне висине и пробила се у сам врх по приходима од ТВ права и маркетинга на Олимпијским играма.

Први званичан наступ једног тима с НБА играчима под окриљем Фибе био је квалификациони турнир за Барселону, у америчком граду Портланду, од 27. јуна до 5. јула 1992. На терен су изашли Џордан, Меџик, Бирд, Баркли, Јуинг и остале суперзвезде и у првом мечу савладали Кубу са 136:57.

На Играма тог лета просечно су побеђивали са 43,8 поена разлике, а селектор Чак Дејли ниједном није тражио тајм аут. Десет година касније, на Мундобаскету у Индијанаполису, у срцу америчке кошарке, играло се српско коло после финала у којем је Југославија са селектором Пешићем савладала Аргентину. Амерички професионалци су били тек шести...

Најболнији пораз у аматерској ери, Америка је доживела у олимпијском финалу у Минхену 1972, од СССР-а, 51:50, пошто је последњи напад совјетског тима два пута понављан (чувени „случај три секунде” и кош А. Белова уз звук сирене). Американци су до тада знали само за победе (62 узастопне) и златне медаље (шест у низу).

Само Федерер испред Џејмса

Четири године касније, док се наша репрезентација спремала за своју другу олимпијску медаљу (Монтреал 1976, сребро), двојица искусних играча нису ни ушла у конкуренцију за тим – због „нарушавања начела аматеризма”.

Реч је о Николи Плећашу (Локомотива, Загреб), који се појавио у телевизијској реклами за чај, и Рату Тврдићу (Југопластика, Сплит), који је био заштитни знак једног произвођача чарапа. Један од најбољих европских стрелаца тог доба Плећаш је својевремено сведочио потписнику ових редова да за тај професионализам „није узео ни динар”.

Сценарио за рекламу је написао селектор Мирко Новосел (Плећаш до данас није у добрим односима с њим и сматра да га је свесно угурао у ту ситуацију да би га избацио из тима), а за режију  се побринуо редитељ Антун Врдољак, касније познати политичар а данас члан Међународног олимпијског комитета (МОК).

Данас је професионализам више него добродошао. Професионалци су подигли цену Играма до неслућених висина, а МОК је пре четири године у Лондону имао приход од три милијарде евра од ТВ права, маркетинга и улазница.

Тако нешто не би било могуће без највећих асова а они, по обичају, заузимају и водеће позиције на „Форбсовој” листи најплаћенијих спортиста света. Кад је олимпијада у питању, највише мултимилионера је међу кошаркашима, захваљујући селекцији САД која долази с највећим именима НБА лиге.

Само прва америчка петорка (по нашем избору) има збирно 77,5 милиона евра у годишњим платама: Расел Вестрбрук (Окхалома, 14,8 милиона), Стефон Кари (Голден Стејт, 10), Леброн Џејмс (Кливленд, 20,3), Кевин Дурант (Охлахома, 19,4), Демаркус Казинс (Сакраменто, 13). Просечна годишња зарада ове петорке је 15,5 милиона евра.

Наша репрезентација, уколико се пласира (што сви очекујемо јер је апсолутни фаворит на квалификацијама у Београду), сигурно ће бити један од најозбиљнијих кандидата за медаљу.

Када бисмо по звучности имена састављали прву петорку она би збирно била „тешка” мање од Карија: Милош Теодосић (ЦСКА, 2,5 милиона евра), Богдан Богдановић (Фенербахче, 1,3), Немања Бјелица (Минесота, 3,5), Никола Јокић (Денвер, 1,2), Бобан Марјановић (Сан Антонио, 1,1). Просечна плата 1,92 милиона евра.

Олимпијски вицешампион и европски првак Шпанија, којој Фиба прети избацивањем с Олимпијских игара, могла би да састави петорку на челу с најскупљим играчем Минесоте Рикијем Рубијом (11,2 милиона). Када се њему придодају Серхио Љуљ (Реал, 2,5), Руди Фернандез (Реал, 2,8), Никола Миротић (Чикаго, 4,9) и Пау Гасол (Чикаго, 6,6), добија се стартни тим „вредан” 28 милиона евра годишње (5,6 просек).

Што се тиче Француске, чији је циљ такође финале (прво мора да прође квалификације на Филипинима), њен ударни састав би могао да изгледа овако у милионима евра: Тони Паркер (Сан Антонио, 11,9), Нандо де Коло (ЦСКА, 1,5), Никола Батум (Шарлот, 10,5), Борис Дијао (Сан Антонио, 6,6), Руди Гобер (Јута, 1). Збирно 31,5 милиона, просек 6,3.

Док је Плећаш својевремено испаштао због „волонтерске рекламе за чај”, Леброн Џејмс, данас највећа звезда Олимпијских игара, има годишњи приход од маркетинга 44 милиона евра. Ипак, Џејмс ће бити други најплаћенији олимпијац у Рију, после тенисера Роџера Федерера.

Наш Новак Ђоковић је на четвртом месту, а листа „топ пет” изгледа овако: Роџер Федерер 67 милиона (58 од маркетинга, тенис), Леброн Џејмс 64,8 (44, кошарка), Кевин Дурант 54,2 (35, кошарка), Новак Ђоковић 48 (31, тенис), Рафаел Надал 32,5 (28, тенис). Међу првих десет је само један фудбалер, Бразилац Нејмар са 31 (17).