Косово и балканске границе

"Ако људи дефинишу ситуацију као реалну, она ће бити реална по својим последицама", теорема je социолога Виљема Томаса. За разумевање догађаја у друштву oна je базична на начин на који су Њутнове теореме базичне за разумевање догађаја у природи. Од помоћи је да боље разумемо догађаје на Космету и Балкану.

Демократска политичка елита Србије понудила је другачију дефиницију косметске ситуације од Милошевићеве, која је била реална по рату, санкцијама и изолацији као својим последицама. Приштинска политичка елита је остала при почетној, лимитирајућој дефиницији као реалној. Уколико не буде напуштена, може бити реална по истим последицама као и Милошевићева. Признао то неко или не, стране су се изгледа промениле.

Поред локалних политичких елита, у процесу решавања статуса Космета учествују и глобалне политичке елите (САД, европске quint group и Русије). Њихово позиционирање утиче на позиционирање локалних елита.

Албанска политичка елита дефинише косметску ситуацију као независно Косово. Толико је уверена да су њена предвиђања реална да је извршила припреме за ватромет Independence Day. Српска политичка елита – која нуди компромисно решење – такву дефиницију оцењује као реалну по општој неправди која се њоме може нанети српском народу.

Глобална политичка елита ситуацију дефинише свака из свог угла. Америчка коначни статус види у форми независног Косова. За елиту европске quint group реално би било да Космет не буде под пуном влашћу Србије, али прихвата варијанту да независно Косово буде једна од могућности. Руска политичка елита – најближа српском предлогу – против тога је да косовски Срби изгубе све, а није за то да косовски Албанци добију све.

Ако се независност Косова дефинише као реална, она ће бити реална по томе што ће се Албанија граничити са етничким близанцем. Независно Косово ће бити етнички чистије од Албаније као матичне државе Албанаца. Граница између њих би представљала политички нонсенс – и била би неодржива.

Постоји још један политички нонсенс. Албанска елита тврди да косметски Албанци воде антиколонијални рат против Србије, и да су Срби историјски кривци за албанску "другост" у Европи. Оваква дефиниција косметске историјске ситуације реална је по томе што се на Србију гледа као на скривену колонијалну силу (hidden colonial power) коју је требало натерати да косметским Албанцима врати слободу. Србија није колонијална сила Балкана, нити је Космет српска колонија. Србија се не може одрећи Космета на начин на који се Француска одрекла Алжира.

Етничко/цивилизацијски конфликти Албанаца и Срба реални су по томе што су посредно помогли Албанцима да искорене своје предмодерне институције, односно да предмодерну "фисовску" (клановску, братствену) заједницу обликују у модерну нацију. На српску несрећу, они то нису могли успешно постићи без етничког сукоба са Србима. Цинизам је да и "фисови" наркодилера експлоатишу исту идеју.

Елите европске quint group гледају на локалне балканске конфликте глобалистички. Оне знају да су балканске локалне границе, као полазна тачка, проблематичне. Преклапају се, променљиве су, и могу се повлачити по етничким, културним, политичким, географским критеријумима. Стога је најбоље не мењати их без велике нужде. Али, тамо где се, и поред свега, морају мењати, добро је да буду широко постављене, како би се тежиште пребацило са граница на простор. Они читав Космет виде као једну широко постављену границу. Јединствени европски простор се може премрежавати таквим границама, али се не сме угрожавати.

Пред нашим очима одвија се нова диференцијација, поновно раздвајање старих балканских граница и целина. Старе границе страсно нестају – чак и тамо где их иначе не би очекивали, као у Сарајеву, на пример – а нове широко постављене просторне целине још страсније настају. Нездраво брзи развој нових идентитета и алтеритета на Балкану изазива патолошку опседнутост разликама и другошћу.

Нова балканизација Балкана представља искорењивање остатака предмодерног наслеђа, ма шта оно значило: отоманско наслеђе, византијски културни простор, социјалистичко братство и јединство. Глобалне елите гледају на Балкан као на простор закаснелог укорењивања модерних европских вредности, а на његова друштва као на неразвијена европска постиндустријска друштва и њима одговарајућу компилацију традиционалне и постмодерне културе. Глобална политичка елита ради стари балкански посао – балканизује Балкан. На флуидном географском, етничком, културном и политичком простору настају нове независне државе. Оне по свему личе на историјске, модерне националне државе, осим по стварном дејству. Срби из Босне и Херцеговине навијају за фудбалску репрезентацију Србије као своју. Тако се понашају и Хрвати. Пијемонтистички ујединитељи – босански Бошњаци, црногорски Црногорци, македонски Македонци, косовски Албанци – у матичним државама својих етничких сународника траже непријатеље и ривале. Понашају се као адолесценти ослобођени очеве власти. Такве државе почивају на принципу другости, а не идентитета.

Балкан је данас у ситуацији радикалне диференцијације етничких идентитета и алтеритета, идентичности и другости. Национални хрватски идентитет је резервисан за Хрвате, а алтеритет за Србе; македонски идентитет је резервисан за Македонце, а алтеритет за Албанце. Црногорски Срби и Црногорци су посебан случај. Подједнак број их живи у Црној Гори и Србији, тако да им је располућен национални идентитет. Босански Бошњаци Републику Српску доживљавају као "републику мрску". Национализме Словена на Балкану – који говоре истим језиком, имају исто наслеђе и исти менталитет – Карл Попер је назвао "смешни национализам".

Ово су разлози који српску политичку елиту терају да одлучујуће утиче на догађаје на Космету. У нове преговоре се може ући под условом да албанска политичка елита напусти изворно дефинисану ситуацију. За ЕУ је ово прилика да покаже да је способна да сама решава етничке сукобе на Континенту. На примеру Космета Унија може показати да на изградњу европског друштва неће утицати укорењена, почетна етничка веровања.