Коме смета други страни језик

Уочи краја школске 2015/2016. године, као што је иначе пракса, у (не)стручним круговима се већ озбиљно шушка о делимичном, односно потпуном укидању другог страног језика у основним школама, а на предлог (каквог ли апсурда!) Завода за унапређивање образовања.

После дешавања 2000. године Министарство просвете коначно је отпочело праксу да се пре доношења неке важне одлуке консултује с другим земљама, да размени искуства и детаљно проучи туђе програме. Таква пракса је овога пута, очигледно, изостала. Да није, знали би да у држави попут Холандије ученици у школама, које се и не могу баш назвати елитним, уче, на пример, холандски, енглески, немачки и француски. Слично је чак и у Америци.

Управо такав став према учењу страног језика у многим земљама довео је до тога да полиглотизам није више феномен, чудо или божји дар, већ нешто што се подразумева.

Ученици брзо препознају наставника полиглоту; најпре зато што препознају богатство и ширину духа које су му донела путовања, друге културе, размене мишљења, књиге на страним језицима, оригиналне верзије филмова итд.

Енглески језик се на многим стручним скуповима већ одавно не назива страним. Страни језици су, пре свих, немачки, француски и руски. У нашој земљи, по упису у средњу школу, други страни језик настављају да уче само гимназијалци и ученици ретких средњих стручних школа. То практично значи да се за већину младих људи ланац учења прекида после почетног курса. Штета за ђаке је огромна, а понашање државе недомаћинско. Учење другог страног језика у Србији тако остаје ars gratia artis – учење ради учења.

Године 2009. упућенима се учинило да дувају неки нови ветрови. Била је то година када је у Пословну школу у Београду враћен други страни језик. Као обавезан, наравно. Природно је да се један запослени у банци, осигуравајућој компанији или било којој државној установи служи с бар два страна језика. О будућим царинским службеницима да и не говоримо.

Многи квалификовани и позвани с правом су помислили да министарство почиње да надокнађује вишедеценијски пропуст у средњем стручном образовању у Србији, а то је увођење обавезног другог страног језика у све средње стручне школе: правно-биротехничку, економску, медицинску, зуботехничку, грађевинску, архитектонску и др.

Они нескромни су чак с усхићењем помислили да ће се поставити и питање трећег страног језика.

Оставити тинејџеру одлуку о учењу страних језика јесте, у најмању руку, приземно ако се има у виду да су деца нижег узраста склона инфлексији (спонтаном прилагођавању говорног апарата), подражавању и „претапању, преливању и преображавању”, како вели министар Обрадовић – Доситеј.

„Чрез дуго време тај меки восак (читај ђак) буде тврд као гвожђе, онда се хоће много труда за претопити га и прелити.”

Укидање страних језика свакако може отежати, али не и осујетити армију младих, образованих и радних људи да оду из ове наше лепе земље. Напротив, једна овако непристојна понуда Завода разумљива је и оправдана једино у случају да је реч о стратешком плану државе да се трајно уруше државне школе и широм се отворе врата приватним. Наиме, новац не смрди (Pecunia non olet).

Дипл. филолог