Бољи избор – избори

Какве би биле импликације најављеног референдума са питањем да ли Србија жели да иде у Европску унију са или без Косова? Вероватно никакве, јер његово одржавање и резултат који би се добио не могу да промене политику владе.

На референдуму су могућа два исхода: већина може да одлучи (а) да Србија не иде у Европску унију, уколико ЕУ не призна територијалну целовитост Србије или (б) да одлучи да иде у Европску унију без обзира на то какву политику ЕУ води према Косову. Ако би победила прва опција, влада би могла да остане на курсу на коме је сада: референдум би потврдио да су европске интеграције у Србији сахрањене за извесно време. Али због тога није неопходно расписивати референдум. Референдум се, у ствари, предлаже да би се видело да ли постоји већина грађана која би хтела да влада промени своју политику и обнови процес придруживања Европској унији.

Претпоставимо, дакле, да се утврди да у Србији постоји та већина. Шта би то донело? Да ли би то у политици владе могло ишта да промени? Ефекти такве референдумске одлуке били би исти као и ефекти које су имали недавно завршени председнички избори, а то значи никакви. Подсетимо се, на изборима је победио кандидат који је заговарао идеју да Србија треба да иде у Европску унију без обзира на то шта ЕУ мисли о Косову. Након 48 сати избори као да и нису одржани. Информација коју су бирачи послали на тим изборима није уважена, а после једностраног проглашења независности Косова 17. фебруара, влада је и званично потпуно обуставила европске интеграције.

Због чега ови избори нису имали никакве политичке импликације на владину политику? Зато што влада, уставно гледано, није обавезна да води рачуна о резултату председничких избора. Председник републике може да натера владу да поштује његову реч само ако у скупштини поседује довољан број посланика којим може да изазове пад владе и тако натера коалиционог партнера да послуша председника. То, међутим, није случај, јер у скупштини данас постоје две већине, а обе контролише премијер који у вези са питањем европских интеграција води другачију политику од председника.

Сада је мало јасније шта би била последица референдума са питањем уласка Србије у Европску унију са или без Косова: чак и ако претпоставимо да на референдуму већину добије опција по којој се у Европску унију може ићи без Косова, влада није дужна да ту одлуку поштује. Јер, ако влада већ једном није поштовала такву одлуку 3. фебруара, зашто би сада било другачијe? Референдум би измрцварио бирачко тело које би се само још једном мобилизовало низашта. Последице би биле исте онакве какве су биле 2002. и 2003. године када су грађани после серије неуспешних председничких избора (на којима се гласало, али никако није могао да се изабере председник) масовно изгубили интересовање за учешће на изборима, након чега је у новембру 2003. године одзив на изборима био 39 одсто. Смањено интересовање грађана за учешће већ је издејствовано тиме што недавни председнички избори нису резултирали у политици владе која би била у складу са резултатима избора. Сада се рачуна са сличним последицама, па се срачунато уместо избора – на којима би грађани могли да одлуче о истој ствари, али који би имао последице по политику владе – предлаже референдум, чији резултат, шта год се одлучи, не мора да има никакве последице по политику владе.

Разуме се, ако сте убеђени да поседујете јединствено знање о томе у ком правцу Србија мора да иде, и ако то проглашавате врхунцем етичности и патриотизма, а сваког ко мисли другачије ,,ћифтинским хедонистом и површним простаком” или издајником, избори вам само представљају сметњу, а не извор легитимитета. Нешто слично дешавало се у периоду 2002–2003. године. Сада, чини се, присуствујемо сличном сценарију. Али ако верујете у то да се у демократији одлука о томе какву политику влада треба да води може добити само на изборима, онда је једино решење да о дилеми која тренутно разара Србију распишете изборе на којима ћете добити прави одговор на то питање. Избори би могли да дају бољи одговор тако што би се на њима формирала два блока: европски и антиевропски. Онај који буде имао више гласова направиће владу, и тада ће се знати каква нас будућност очекује у наредне четири године.

Доцент на Факултету политичких наука у Београду