Конкурс министарства, дух Торкемаде и Изабеле

Синдикални борац др Ђурђица Јововић против аждајe. Био је Ђурђевдан и могло се претпоставити ко ће победити, а и ток састанка, који је одржан дан пре тога у културној установи „Пароброд” у организацији Центра за промоцију науке, на то је указивао. Досадашњи министар дошао је да саслуша звиждуке и узвике „уа” којим су га засули многобројни разгневљени научни радници од којих многи нису ни могли да уђу у салу. Шта се то збива с конкурсом и његовим поништењем?

Министарство науке је конкурс морало да распише пре две године. Две године се касни, а неко сада лансира паролу: „Сад или никад, ако сада не буде расписан конкурс биће катастрофа.” Од првог јануара се говори да ће бити конкурс за нове пројекте и да то мора бити завршено до краја јуна. Очекивало се сваке недеље. Но ништа од тога, све до 12. априла, у јеку предизборне кампање када је јавност била заокупљена другим темама. Опет се каснило. И опет флоскуле: „Ако не буде конкурса, биће страшно!” Само би наиван могао да поверује у ту манипулацију и само би неко наиван могао да поверује да се иза тога не крију нечији лични интереси. Но, за сада се није догодило оно што је било када су затваране српске банке. Требало је затворити (многе) српске институте, али, срећом, влада је на својој седници од 6. маја, поништила конкурс, али рат још није добијен.

Потенцира се тихи сукоб друштвено-хуманистичких наука с природним. На састанку 5. маја у Центру за промоцију науке један инжењер је рекао да друштвењаци не пишу у страним часописима зато што не знају стране језике, на шта му је реплицирала колегиница из Института за српски језик, наводећи да њене колеге говоре и по 12 језика (Александар Лома), а углавном по четири језика. Затим је некадашњи државни секретар Тибор Сабо навео да су 2014. године управо друштвењаци најзаслужнији што је Београдски универзитет доспео на чувену „Шангајску листу” јер су више од 70 одсто радова из Србије на страним листама били из области друштвено-хуманистичких наука. Они који не знају ништа изван свог фаха, нити пак виде даље од свог личног интереса, не схватају значај друштвених наука. Када је реч о медицини, на пример, шта вреде резултати на „Томпсон Ројтерсу”, када је наше здравство, како кажу, на последњем месту у Европи и када у њему царује корупција.

Институти хоће институционално, а не пројектно финансирање јер се боје тога ко ће их и с каквим интересима оцењивати. Странци ово наше не морају разумети, ни домаћи рецензенти чији интерес може бити да сасеку своју конкуренцију. Уосталом, запитајмо се шта би било с Колумбом да је његов пројекат откривања Америке рецензирао Торкемада, шпански инквизитор из 15. века, а не краљица Изабела. Има у нашем министарству Торкемада, чини се, исувише много, но 6. маја, када је влада поништила конкурс, победио је макар за тренутак дух Изабеле, а то ће рећи дух који је супротан бирократском духу пројектног финансирања, бесмисленог бодовања, скрибоманисања, потписивања и дописивања, па све до отвореног плагирања. Дошли смо до тога да се много више пише, него што се чита, а ускоро ће идеал бити у писању сваке недеље по једне књиге. Да ли ћемо тада моћи да кажемо да је наша наука достигла највише врхове?

Не треба се заваравати, Торкемада је и те како жилав и мораће се научна заједница са њим још борити, али је за почетак врло важно да на право место дођу прави људи. Моја маленкост кандидује већ поменутог Тибора Саба, или, на пример, доскорашњег државног секретара Александра Белића. Нека то буде предлог за размишљање код састављања нове владе.

Научни саветник, директор Института за упоредно право