Посебан третман за батинаше из Партизана

Батинаши који су јавности постали познати по надимцима Сале Мутави, Веља и Меда као да уживају посебан третман у полицији и правосуђу. Ни МУП ни Прво основно јавно тужилаштво у Београду још не саопштавају имена навијача који су 28. априла брутално претукли двојицу радника обезбеђења Партизана пред камерама испред стадиона, а од јавности се крију и њихови кривични досијеи. У „Вечерњим новостима” је јуче објављено да би њих тројица могла да се нагоде са тужилаштвом, што је јавност примила као сигнал да би нападачи могли да се „извуку”, односно избегну заслужену казну. Јер, ко може да процени која је казна заслужена ако не зна за која су кривична дела осуђивани или раније одговарали? Зато је питање њихових кривичних досијеа од великог јавног интереса.

МУП није одговорио на питања „Политике” постављена још 9. маја. Јуче смо их поновили: ко су батинаши, да ли су раније осуђивани и за која кривична дела, где су ухапшени и када, ко их је крио десет дана док нису приведени и да ли ће они који су им пружали уточиште због тога одговарати.

Меда и Веља, који су тукли обезбеђење Партизана су у притвору, док је Сале Мутави пуштен да се брани са слободе. Он можда није налогодавац, али је судећи по снимку коловођа. У току је саслушање очевидаца батинања, али је питање ко од сведока сме да каже истину о томе шта је видео док је он на слободи.

Упркос бруталности нападача, у коју је могао да се увери свако ко је гледао снимак на „Јутјубу”, полиција и тужилаштво упорно ћуте. То, наравно, још не значи да ће Сале Мутави, Веља и Меда да прођу некажњено. Али ако јавност не сазна ко су они и да ли избегавају служење ранијих казни, има основа за сумњу да је на делу заташкавање. Грађани ионако већ сумњају како је батинање испред Партизана случај у ком се крију извођачи и налогодавци и за који многи верују да има и шире димензије од фудбалског клуба.

Иако полиција није саопштила њихова имена, па чак ни иницијале (што је уобичајена пракса када некога ухапсе), „Политика” је два дана после пребијања објавила њихове надимке. Касније су у јавност „процурела” и њихова имена. Истрага се води против осумњичених Вељка Беливука Веље и Дарка Ристића Меде, који су задржани у једномесечном притвору, као и против Александра Станковића, званог Сале Мутави, који се брани са слободе. На терет им се ставља насилничко понашање. За ово кривично дело, према члану 344 кривичног законика, предвиђена је казна до три године затвора.

Вест да би раније осуђивани батинаши могли да се нагоде са тужилаштвом и буду блаже кажњени јуче надлежни нису демантовали.

„Нагодба или споразум о признању кривице је један од праваца у овом процесу о којем ће тужилаштво одучити тек када се заврши доказни поступак”, наведено је за „Политику” у београдском Првом основном јавном тужилаштву. „Споразум о признању кривице је могућа опција у овом, као и у сваком другом случају”, додају у тужилаштву за наш лист.

Лакше решавање поступка, уштеда на времену и државном новцу су разлози због којих тужилаштво склапа споразум са окривљеним. Међутим, процес против батинаша би требало да иде глатко, будући да се на снимку који је гледала цела Србија јасно могу утврдити сви актери овог догађаја, њихов идентитет, као и бруталност нападача који не презају да пред камерама већ тешко повређеног човека, који лежи на земљи, газе по глави и лицу на бетону испред стадиона.

У току је медицинско вештачење повреда које су батинаши нанели Божи Кумбуровићу. То је човек са снимка кога су нокаутирали и газили, а који је изјавио да се после батинања добро осећа и да је дан касније чак одрадио и тренинг.

Ако је у овом случају потребан споразум о признању кривице да би се очигледно дело доказало, а његови виновници процесуирали, како би тужилаштво и суд решили злочин у којем доказе нису добили на длану? Зато је оправдано питање да ли је у овом случају нагодба одговарајуће решење? Да ли је приоритет мањи трошак процеса или да они који бију пред камерама, а није им први пут, буду одговарајуће кажњени?

Досијее тројице нападача „Политика” је тражила од полиције и тужилаштва. У МУП-у су нас упутили на тужилаштво. У београдском Првом основном јавном тужилаштву нам је речено да су кривични досијеи строго поверљиви документи и да су такве информације о преступницима заштићене Законом о заштити података о личности.

Али ко ту штити јавни интерес? Јавност је шокирана снимцима кривичног пребијања у којем након гажења Кумбуровић неколико минута у полусвесном стању покушава да устане. Зар не постоји очигледан јавни интерес да грађани сазнају ко су и за шта су осуђивани нападачи?

Поуздано се зна да је Беливук задржан у притвору јер је раније осуђиван за слично кривично дело. Незванично, реч је о затворској казни због наношења тешких повреда, али непознато је да ли је ту казну издржао. То је веома важно питање на које надлежни морају да одговоре.

Објављено је да је Салету Мутавом одложено извршење старе кривичне казне од пет година и 10 месеци због трговине дрогом и поседовања оружја, на коју је још 2011. осуђен. Пресуда је постала правоснажна 2013. Три пута је одлагао издржавање казне због наводних здравствених проблема, али је зато долазио на утакмице. У једном периоду је чак седео у ложи и чувао поједине чланове руководства ФК Партизан.

О Дарку Ристићу немамо информације. Не знамо да ли има кривични досије и да ли је осуђиван.

Да нема законских препрека да раније осуђиване особе постигну нагодбу са тужилаштвом потврдио је јуче за „Политику” Милан Шкулић, професор кривично процесног права Универзитета у Београду.

Када осумњичени призна кривицу, одређује му се казна о којој се договори са тужилаштвом. Суд испитује да ли је то одговарајуће решење и одобрава или не, чиме се поступак завршава.

„Нагодба може да буде склопљена са окривљеним за било које кривично дело, па чак и за најтеже за које је предвиђена казна затвора од 30 и 40 година”, објашњава Шкулић.

Овај начин решавања процеса веома је присутан и у САД која је држава са највећим бројем затвореника по глави становника (на 100.000 становника, 800 је у затвору). Међутим, у појединим државама ове земље према повратницима у кривичним делима се примењује радикалан закон. У Калифорнији је, на пример, пре више од 20 година уведен такозвани тропрекршајни закон. Он подразумева да онај ко је раније два пута осуђиван, а затим опет прекрши закон чак и за најблаже дело, буде ригорозно кажњен и то доживотном робијом ако му је то трећи пут.

То не значи да би Србија требало да се угледа на овај нехумани калифорнијски закон, али свакако би требало имати у виду да ови батинаши нису „премијерно” тукли пред камерама испред Партизановог стадиона.