У тестаменту и налог на „Фејсбуку”

До пре мање од пола века, све успомене на преминулу особу – фотографије, писма, дневници – могле су да стану у кутију од ципела.

У ери интернета, друштвених мрежа и електронске поште, дигитални трагови неупоредиво су обимнији: стотине фотографија, мејлова, налози на „Фејсбуку”, „Твитеру”, „Инстаграму”...

Једно од питања са којим се породица и пријатељи покојника суочавају јесте и шта радити са његовим онлајн наслеђем?

Када је реч о страници на „Фејсбуку”, постоје две могућности (о њима и сам корисник за живота може да се изјасни).

Најпре, уз одговарајући доказ о смрти корисника, породица може од мреже да затражи брисање његовог профила, а такође, може и да замрзне налог и од њега направи страницу сећања.

Најпопуларнија друштвена мрежа корисницима нуди могућност да одреде особу која ће после њихове смрти управљати налогом (с тим што не може да мења постојећи садржај налога).

Ту опцију је, како је објавио Би-Би-Си, досад одабрало неколико милиона корисника „Фејсбука”.

Жељу људи да њихово дигитално наслеђе буде доступно породици и пријатељима и након њихове смрти, препознала је и једна британска фирма која је од тога направила уносан посао.

Они, наиме, нуде могућност да на надгробном споменику буде постављена плочица са урезаним кју-ар кодом, чијим се скенирањем долази до онлајн садржаја који је породица приредила или који је покојник пре смрти одабрао.

То може да буде биографија преминулог са фотографијама, детаљи из његовог живота, снимак сахране или било шта друго. Израду оваквог кода фирма наплаћује 120 евра.

Велике компаније, попут „Епла”, „Твитера”, „Гугла” или „Фејсбука”, нерадо породицама умрлих корисника омогућавају приступ њиховим налозима или то чак уопште не чине. Међутим, и за такве ситуације постоји решење.

Једна америчка фирма за чување лозинки (све приступне шифре корисника ускладиштене су под енкрипцијом, а приступа им се помоћу једне, главне шифре) увела је почетком године могућност да особа коју корисник одреди може да приступи овим лозинкама.

Поступак је такав да фирма мејлом обавештава клијента да је овлашћена особа тражила приступ његовим шифрама. Уколико клијент не одговори у року који је сам одредио, фирма аутоматски одобрава приступ његовим лозинкама.