Егзодус око Буша

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, марта – „Охолост. Таштина. Све је моја неопростива грешка. Извињавам се.“

Описавши тако своје поступке, Тимоти Гоглејн (44) исповест је довео до краја – оставком на место повереника америчког председника за послове с верским заједницама.

Пао је као прекршитељ норми у сопственој специјалности – моралним проповедима. Откривено је, наиме, да је бар девет пута у својим коментарима плагирао написе других аутора.

Био је у екипи Џорџа Буша (62) од почетка његовог председниковања 2001. године. Сада је отишао посрамљен, али би нечим ипак могао и да се похвали – искушења у тиму садашњег шефа државе је издржао дуже него многи други.

Буша је досад напустило неколико десетина важних сарадника. Бела кућа је изложена кадровском егзодусу, констатовали су хроничари.

Из првобитне Бушове „прве поставе“ с њим су још само потпредседник Ричард Чејни и Кондолиза Рајс, која је, пре него што је постала шефица дипломатије, била председников саветник за националну безбедност. Остали су „пукли“ – некима су попустили живци, а неки су отишли јер су другима постали неподношљиви, због показане ароганције, застрањивања, препотентности, контрапродуктивности. Суочен с повремено рекордном непопуларношћу међу сународницима, Буш је и сам неке „пустио низ воду“ као „жртвене јарце“…

Овако или онако, тек – „прохујали с вихором“ су шефови Пентагона, генералштаба оружаних снага, дирекције свих обавештајних служби, ЦИА, Стејт департмента, председниковог кабинета, министарстава домовинске безбедности и правосуђа, па команданти операција у Ираку, као и портпароли председника, његових саветника за ирачки рат, за антитероризам и за правна питања. Под притиском афере је „одлетео“ и Бушов изабраник на челу Светске банке, а на оставку је био приморан, због оспоравања у парламенту, и шеф америчке мисије при УН.

„Остаћу на свом курсу макар ме подржавали само супруга Лора и наш шкотски теријер Барни“, реченица је којом је Буш илустровао своју „непоколебљивост“. Иако већина грађана у анкетама тврди да се „Америка креће у погрешном правцу“ и у унутрашњој и у спољној политици.

Најтеже се, кажу, одрекао услуга Карла Роува (57), човека чија је улога у стратешким Бушовим опредељењима била много већа од званичне функције заменика шефа председниковог кабинета. Био је, кажу инсајдери, све и свја, а у јавности је карактерисан као „Бушов мозак“.

Важио је за мајстора примене гесла „стварност је оно што ми кажемо“. Вештим маневрисањем па и манипулацијама, Бушу је битно помогао да победи у надметању за гувернера Тексаса а потом и два пута на председничким изборима.

Кад је реалност измакла „ономе што ми кажемо“, испоставиле су се и његове мане: као човека који је смишљао реторику за оправдавање неоснованог ратног похода на Ирак; учесника у афери којом је делинквентно обелодањен идентитет тајне оперативке ЦИА да би се обезвредио извештај њеног мужа да је Вашингтон измислио оптужбе да се Багдад у Африци снабдева материјалом за нуклеарну бомбу; актера у смењивању групе јавних тужилаца због политичке „неподобности“; прекршиоца правила да се службени компјутери Беле куће не користе за партијске комуникације…

Буш се, међутим, није упадљивије променио после оставке тог „стратешког архитекте“. Са Роувом као да није отишао и „роувизам“. Методе му серекло би се– плагирају.