Самоурушавање председника

Зашто је рејтинг Томислава Николића лош? Има много разлога за то. Осврнућу се само на неколико. Људи из његовог тима који су задужени да се баве комуникацијом са јавношћу, раде то непрофесионално и агресивно. Понашају се као неуки послератни комесари, па неретко готово хистерично притискају новинаре и аналитичаре. То изазива револт и као бумеранг погађа онога ко се таквим сарадницима окружио. Да ли он њих, као и шаролику скупину неретко у јавности компромитованих „везира” задужених за друге области, држи због личног интереса или стога што има „меко срце” – није ни битно. Важан је цех који због тога плаћа Николић!

Друго, одавно је прошао његов медени месец са грађанима. Они неретко гласају из ината, по принципу контраста. Када им неко дојади, а то се 2012. десило са политичком групацијом предвођеном Тадићем – опредељују се за оне који делују као довољно снажни да преузму власт. Ту се не ради толико о подршци новима колико о бесу на старе. Тако су на власт дошли Николић и Вучић. Но, после тога Николић се посветио себи, то јест вршењу свог сегмента власти као да се ради о средњовековној синекури. Од његових путовања и разних „договора” Србија нема неку корист. Тако су Николића, углавном, престали озбиљно да схватају и они који су га волели и они који су према њему имали негативан однос. Готово да је постао председник из анегдоте, што је супротно ономе што се десило са Вучићем, јер последња ствар која за њега може да се каже јесте да је политички неактиван. Због онога што чини једни га обожавају, други жестоко нападају, али су ретки према њему равнодушни. Салдо тога је да је од краја 2012. његов рејтинг доживео бум, а на последњим изборима листа коју је предводио добила је скоро половину гласова.

Треће, није јасно зашта се Николић залаже на (гео)политичком плану и да ли то уопште и ради осим да би за себе и своје нешто издејствовао? Са Вучићем су ствари много простије, са свим негативним и позитивним импликацијама које то по њега има. Јасно је шта ради. А Тома као да се игра (гео)политичке скривалице. Пошаље неку поруку коју затим пусти да ветар однесе. Тако је, тек примера ради, пре отприлике годину дана најављивао предлог нове државне платформе о Косову и Метохији. Деловало је да ће понудити у националном правцу „коперникански обрт” у односу према одбрани јужне покрајине, што је обрадовало многе који су незадовољни јер мисле да је Београд током преговарачког процеса дао превелике уступке. И шта је било? Ништа! Тресла се гора – није се родио ни миш. Стиче се утисак да је Николић махао дрвеним мачем тек покушавајући да на блеф за себе или неког из свог окружења извуче корист.

Ко после свега реченог да га схвати озбиљно? О томе би Николић и његов тим требало да размисле, а не да кукају над судбином. Узгред, и поред много написаних речи, у тексту објављеном јуче у „Политици”, нису нам одговорили на питање – ко то склања Николића са политичке сцене?

Због стабилности Србије драго ми је што су отклонили могућност сукоба на релацији Андрићев венац – Немањина, о чему се протеклих дана доста спекулисало. Како је недвосмислено речено за наводну кампању против Николића, она је лукаво смишљена како би председник био ослабљен, те тако „председник владе остао без подршке председника републике”.

У Николићевом окружењу такође не мисле ни да му о глави раде Американци или Немци. Упркос, како се тврди, његовој непоколебљивој одбрани Косова и Метохије, истиче се да Николић има „веома блиске односе са председником САД и немачком канцеларком”. А када већ његови сарадници немају разлога да сумњају да Николићу мрсе конце западни центри моћи, зашто би са скепсом гледали на Исток? Русија и Кина нам не отимају део територије, а са председницима обе земље Николић је, наводно, „успоставио лично пријатељство”. Значи – остаје српска опозиција. Николићеви сарадници, делује, мисле да она има медијску доминацију и посебно кидише на председника. Додуше, то је из неког разлога у приличној колизији са чињеницом да се – како сам могао да прочитам и у „Политици” – Николић у вези са разним питањима, па и стањем у медијима, у много чему сложио са једним од врло оштрих опозиционих првака, Сашом Радуловићем.

Надам се да речено није промакло његовој саветници за медије! Као ни реченица коју је Николић изговорио (Дневник телевизије Н1 од 23. маја) док је њу бранио од мог наводног напада: „Непристојно је да се прво неко самопрогласи за аналитичара, а да потом са те функције прети за било какве политичке активности било коме пошто је моћан да својим анализама сруши ауторитет и углед некога ко би учествовао на изборима.” Ово звучи као да проговара Јонеску. Додуше, он би нешто налик томе ставио у уста својим до апсурда комичним јунацима из „Ћелаве певачице” или неке друге драме.

Нажалост, председник Николић је то озбиљно изговорио у своје име. Можда му онда, да мало хулим, и због образовања, као и елоквентности о којој наведено сведочи, опада рејтинг? Но, како наш народ каже, свако зло има и своје добро. Чули смо јуче од госпође Пак да је нобеловац Марио Варга Љоса фасциниран Николићем. Ко зна, можда је и тако, а рекао бих да се онда ради о томе да тај човек рафинираног духа не може да схвати да је неко на тако високој функцији као Николић озбиљан када говори оно што говори, већ све схвата пренесено, као израз убојитог балканског цинизма. Срећа! Иначе би ствари са имиџом Николића, који се пројектује и на Србију, биле још много горе!

политички аналитичар