Тадића је лако саветовати

Да ли ту чињеницу треба објаснити све већим државничким искуством председника Србије, другачијом поделом посла у његовом кабинету, можда потребом тренутног доношења многих одлука или нечим сасвим петим, тек Бориса Тадића на почетку његовог управо започетог другог председничког мандата саветује мање људи него 2004. године, у време када је први пут ступио на председничку дужност. Иза њега тада је стајао тим од осам саветника, а данас их је шест.

Недавно потписаним одлукама о именовању Тадић је – након поновне победе на изборима за председника Србије, 3. фебруара, и заклетве, положене у Скупштини Србије, дванаест дана касније, на почетку свог новог, петогодишњег мандата – заправо само званично потврдио свој тим, који у истом саставу функционише већ више месеци. Свеједно, за ширу јавност је увек занимљиво ко је први до шефа државе. Функцију шефа Кабинета председника Републике и даље ће обављати дипломирани правник Миодраг Ракић. Функције у саветничком тиму задржали су Јован Ратковић (задужен за односе са ЕУ и НАТО-ом), Бисерка Јевтимијевић-Дрињаковић (за економска питања), др Небојша Крстић (за односе с јавношћу), мр Триво Инђић (за политичка питања), мр Владимир Цвијан (за правна питања) и др Гордана Матковић, која, према ономе што је објављено на интернет-презентацији председника Србије, нема посебно задужење.

У јесен 2004. године поједини београдски медији саопштавали су како председника саветује најмање 11 експерата, изабраних мање по стручној, а више по партијској и пријатељској основи, и закључивали да је Андрићев венац „пун као кошница“. Према ономе што смо, међутим, сазнали из председниковог ширег окружења, на почетку Тадићевог председниковања било је тачно осам саветника.

Та прва екипа била је састављена махом од младих људи, школованих у иностранству, који су свој политички ангажман започели само коју годину раније. Истина, у тиму су биле и неке од најзначајнијих личности опозиционе сцене с почетка деведесетих година (попут Инђића и Којена).

Списак тадашњих председникових људи овако је изгледао: Јован Ратковић, Леон Којен, Триво Инђић, Душан Спасојевић, Бранко Радујко који је, иначе, претходно, у кабинету Зорана Ђинђића био задужен за Косово и Метохију, Вук Јеремић, контраадмирал Јован Грбавац и, на крају, Небојша Крстић. Касније, овој екипи придружио се и Душан Батаковић.

Међутим, након одређеног времена кренуло је осипање првобитно окупљене саветничке групе. Из те прве поставе отишли су контраадмирал Грбавац (на место генералног инспектора у ВЈ), затим, Спасојевић (данас генерални секретар у Министарству одбране), онда, Батаковић (данас амбасадор у Канади), Јеремић (министар спољних послова), Радујко (данас генерални директор Телекома) и Којен.

Значи, поред Ракића, шеф кабинета, који је уз Тадића био још у време када је он обављао дужност министра одбране СЦГ и важи за способног оперативца, од председника се до сада нису раздвајали ни Ратковић ни Крстић ни Инђић.

Ако се упореде слике кабинета с почетка првог и другог Тадићевог председничког мандата, није у њима само бројност била различита, већ и старосна и професионална структура. У првом случају, чак четири његова најближа сарадника била су млађа од 30 година. У другом, баш толико младих – нема.

Судећи по томе да је најмлађи међу саветницима, Цвијан, рођен 1976. године, да је Ратковић само годину старији од њега, а да ни Бисерка Јевтимијевић-Дрињаковић нема пуних 40 година, може се, ипак, рећи да Тадићеви најближи сарадници, и даље, обарају дуго важећи стереотип о неизоставним седим главама које окружују државнике. Додуше, другу половину кабинета чине они које красе и године, али и богато искуство: Инђић (рођен 1938), Матковићева (1960) и Крстић (1957).

Некада су „у првом председничком кругу” били људи врло различитих професија – почев од филозофа, преко правника, до геолога и физичара – а у данашњем саветничком саставу половина је оних који су стекли своје прво факултетско звање на Правном факултету.

Диплому тог факултета имају: Бисерка Јевтимијевић-Дрињаковић, затим, Цвијан, који је касније и магистрирао на том факултету, али и Инђић (занимљиво је да, поред енглеског, говори и шпански, руски, италијански и француски), који је, иначе, магистрирао социолошке науке.

Ратковић је енглески ђак: дипломирао је политику на Универзитету Еаст Англија у Норичу. Матковићева је магистрирала на Економском факултету, а докторирала на Катедри за социологију Филозофског факултета. Лекар Крстић има, међутим, сасвим необичну биографију: дипломирао је на Медицинском факултету, али се медицином бавио само десетак година, након чега је упливао у маркетиншке воде.

И радне судбине већине су некако „испреплетане“. Експерти у социјално-економској сфери су председникове саветнице. Матковићева, широј јавност позната, пре свега, као некадашњи министар за социјална питања (од 2000. до 2004. године), ради као консултант за Светску банку, али и УНДП, Уницеф. Бисерка Јевтимијевић-Дрињаковић радила је пет година за Групацију Светске банке.

Пре саветничке функције, и Ратковић и Инђић били су, између осталог, у државној служби. Први – у Министарству спољних послова СЦГ. Од марта 2002. до јула 2004. био је национални координатор Пакта стабилности за југоисточну Европу при Савету министара СЦГ. Инђић је био помоћник савезног министра за просвету и културу СРЈ и наш амбасадор у Шпанији, од 2001. до 2004. године.

Он је радио и као социолог-истраживач у Заводу за проучавање културног развоја и у два института (за међународну политику и привреду и за европске студије). Цвијан је био сарадник на Институту за упоредно право, где му сада, како смо незванично сазнали, „статус мирује”, јер је октобра 2004. године ангажован као консултант за потребе Кабинета председника Тадића. С обзиром на то да само он и Бисерка Јевтимијевић-Дрињаковић примају саветничку плату, која, како нам је оданде речено, износи 83.000 динара месечно, може се закључити да већина волонтерски помаже председнику.

Крстић често истиче да је био члан „Идола“, једне од најпопуларнијих музичких група у бившој СФРЈ. На новинарско питање да ли је успешнији као лекар, музичар, власник маркетиншке агенције или као саветник председника, које му је постављено пре две-три године, одговорио је – као музичар. За њега меродавни тврде и да лепо пише: донедавно је износио и своје запажене погледе у нашем листу и био блогер на Б92. У Тадићевој председничкој кампањи обављао је дужност креативног директора кампање.

За разлику од „старог“, искључиво мушког састава, данас трећину кабинета представљају жене. И оне, као и њихове остале колеге, махом су чланови Демократске странке, па је, онда, лојалност шефу разумљива.

Али, сетимо се да је Којенова оставка, у априлу прошле године, са образложењем да је спољнополитички тим председника Србије водио разговоре о Косову и Метохији о којима он, као председников политички саветник и координатор преговарачког тима за КиМ именован на његов предлог, ни на који начин није био обавештен, „протресла“ Тадићев кабинет, али и подигла „температуру” у Влади Србије. Јер, Којен је, по општој оцени, из све снаге, у тандему са Слободаном Самарџићем, бранио ставове Србије у вези с Косметом.

Овај уважени професор Филолошког факултета одбио је, потом, понуду да буде постављен на место државног секретара у Министарству за КиМ, када је упознат са другим кадровским решењима у Коштуничиној влади, сазнавши, заправо, да је Јеремић министар спољних послова.

Што се тиче политичког ангажмана садашњих саветника, посебно се издвајају две животне приче. Мр Триво Инђић припадао је дисидентској групи „Праксис“, због чега је 1975. избачен са Филозофског факултета са још седморо професора. Он се, за разлику од бројних саветника наших водећих политичара, ретко појављује у јавности. „Не видим разлога да се политички саветници претварају у портпароле својих шефова, да ’ратују’ с представницима појединих странака и полемишу с министрима”, казао је својевремено за наш лист, наводећи и да тај посао захтева „пуно знања, социјалну и емотивну зрелост, способност анализирања чињеница и брзо реаговање, али и извесну дискретност“.

С друге стране, Ратковић је један од оснивача „Отпора“, а пре тога био је запажени лидер у протесту српских матураната, 1994. године. На концу исказаног незадовољства, изјавио је: „Главни одбор матураната је веома задовољан, сутра се сви враћамо у школе. Надам се да ће се о овој генерацији тек чути”. Они који га данас слушају преносе нам да је здушно против независности Косова.

А како је заправо радити с председником? Неки Тадићеви саветници уверавали су јавност да је „лако саветовати председника“ (Матковићева) и да он „воли да саслуша сва релевантна мишљења, нарочито она која одступају од већинског“ (Крстић). Иначе, незванични извори за некадашњег члана „Идола” тврде да он има велики уплив на председника. (По утицају, кажу, с њим може да се мери једино Срђан Шапер, који, мада је председников дугогодишњи пријатељ, одиста, није на списку саветника, „али до његовог мишљења председник веома држи“.)

Поједина дуга познанства са Тадићем, очигледно, допринела су и садашњој сарадњи: Крстић је, уосталом, изјављивао да Тадића познаје још од 1972. године, из гимназије, од када су пријатељи, а Матковићева – која је према једној анкети међу члановима ДС, на скали од један до пет, оцењена са 4,46, што је тада био најбољи рејтинг у странци – да се са председником познаје 20 година. Наведимо још један куриозитет: Прва београдска гимназија, у којој је Тадић некада био професор психологије, помиње се и у неким саветничким биографијама: Цвијан али и некадашњи председников саветник, а данас министар спољних послова Вук Јеремић били су ђаци те гимназије.

У јавности су, у међувремену, кружила имена још неких људи о којима се говорило као о Тадићевим саветницима, а да они то, како нам је речено, никада нису били. Јован Симић јесте саветовао председника у вези са питањима Хашког трибунала, али „по потреби“. Саветничку функцију нису имали ни Зоран Лутовац, који је, од пре неколико дана, амбасадор Србије у Подгорици, ни Бојан Димитријевић ни Игор Тадић.